Енигма животног осигурања

Иако на нашем тржишту послује 12 осигуравајућих кућа, само два и по одсто грађана има животну полису.

По томе далеко заостајемо чак и за земљама у окружењу. У већини европских земаља, полиса осигурања или рачун у приватном пензионом фонду се подразумевају и чине старост безбрижнијом.

Преоптерећен систем државних пензија тражи да на време мислимо о додатним приходима у старости.

Случај је хтео да анкета из централне београдске улице, личи на причу о животном осигурању из било које европске престонице. Испало је да сваки трећи пролазник има полису.

Ипак, патимо од почетничких грешака у осигурању, јер је увек боље уплаћивати годишњу, него месечну рату, јер вам осигуравајућа кућа сваки пут обрачунава трошкове обраде.

"Или је боље да скупим, на пример, новац у току једне године, штедим у некој банци током године и онда на крају уплатим целогодишњу суму животног осигурања, то би била моја препорука у том смислу", каже Кристоф Цетл, директор "Граве осигурања".

Како је полиса уговорни однос који вас обавезује да, више година, уплаћујете договорену суму, боље је, кажу познаваоци, да почнете са мањим износом, минимум је 250 евра годишње, па тек кад вам се учини да су вам приходи стабилни, узмете још једну полису.

Ако вам године дозвољавају, добро је одлучити се за животну полису са што дужим временским периодом уплата, јер то повећава вашу добит.

"То је сад додатни проблем. Људи од 55 година схватају да се ближи пензија и да треба нешто предузети да имаш додатни приход, али је то са аспекта временске линије економски теже. Значи, млади људи морају да знају да предузму индивидуалне акције", каже Небојша Дивљан, директор "Делта ђенерали осигурања".

После бума од пре две до три године, криза је успорила потписивање нових животних полиса. У укупним уплатама осигурања, животно учествује са 15 одсто.