Улагањем у наводњавање до већих приноса

Србија годинама не улаже у наводњавање, што је један од разлога умањених приноса. Род углавном зависи од падавина. Каналска мрежа система Дунав-Тиса-Дунав симболично учествује у наводњавању војвођанских ораница. 

Системом за наводњавање покривено је око 180 хиљада хектара, тако да у време суше усеви добијају вештачку кишу само на трећини производних површина, а то су два процента обрадивих површина.

Према подацима "Војводина воде" у Новом Саду од 75.000 хектара ораница покривених системима за наводњавање, опрема ради тек на двадесетак хиљада хектара. Ни многобројни канали не могу се користити за наводњавање јер у њима нема воде.

После паузе од двадесетак година у Војводини је у околини Врбаса изграђен систем за наводњавање 2.100 хектара. Нова црпна станица даје воду подземној мрежи од 32 километра цеви.

За изградњу система, који је по хектару коштао 2.500 евра, компанија "Миротин" и Пољопривредно добро "Сава Ковачевић" у Врбасу, поред сопствених средстава користили су и кредите Републичког фонда за развој и Комерцијалне банке.

"Под новим системом за наводњавање производимо најскупље усеве, семенску робу, имаћемо две жетве годишње. У систем смо уложили 5,5 милиона евра и то морамо вратити за четири до пет година", рекао је Ђоко Вујичић са ПД "Сава Ковачевић".

Суша пољопривредницима узима део дохотка, јер њихове њиве не добијају воду када је она усевима најпотребнија.

"Србија годинама губи, зато што нема наводњавања на оним површинама где их је јефтино и лако изградити, негде преко милијарду евра", сматра професор Небојша Момировић са Пољопривредног факултета у Земуну.

Без великих улагања могло би да се наводњава и 800.000 хектара, бар тако кажу струцњаци.

Примера ради, за коришћење подземних вода за бушотину и пумпу потребно је утрошити десетак хиљада ева. Земљорадници сами не могу да поднесу тај издатак зато би држава морала да помогне.

Одобрене прошлогодишње субвенције за куповину система за наводњавање, пољопривредници и дан данас чекају.