Месо све скупље, свиње све јефтиније – цех плаћају фармери и потрошачи

На фарми Небојше Раднића има око 2.000 свиња, од којих је 150 крмача. Последњих месеци ситуација у сектору свињарства није нимало завидна.

"Наша произвођачка цена је око 186 динара по килограму, а тренутна откупна цена свиња је око 150. То значи да смо на свакој свињи у минусу", објашњава узгајивач свиња из Старог Жедника.

У тову свиња, наводи, не треба рачунати на велику зараду, а посао мора да се гледа дугорочно.

"Тренутно имам губитак скоро 4.000 динара по свињи. Ако одбијем субвенцију, онда је губитак око 2.500. Прошлог септембра зарада по свињи је била око 8.000 динара. Када се све то сабере и одузме, зарада у неком десетогодишњем просеку је око 3.500 динара. Али, питање је ко то може да издржи", каже Раднић.

Стална осцилација цене свиња

Осцилације у цени у свињарству су уобичајене, а пикови и нагоре и надоле се обично смењују сваке три године.

"Да бисмо то преживели, трошимо обртна средства. Озбиљно се бавимо и ратарством. Петину те производње утрошимо за исхрану свиња. Капацитет фарме је много већи, али не смем да повећам број свиња, да бих оставио резерву у јаком ратарству како бих могао да изгурам годину када је цена свиња лоша, да не банкротирам", објашњава Раднић.

У наредном периоду овај домаћин планира да уведе прераду меса и продају готових производа, како не би зависио од кланичара и трговаца.

Потребни јефтини кредити и подршка државе 

"Чаробног штапића" за решење тренутног проблема у сектору свињарства нема, каже, додајући да Србији недостају мере које постоје у земљама које су традиционално окренуте овој производњи.

"У Данској, рецимо, млади фармер, чим заврши факултет, добија кредит од три до четири милиона евра да изгради фарму, са један одсто камате. Користи најнапреднију технологију и има 20–25 година да то отплати. Код нас то не постоји, већ градимо објекат по објекат", наводи Раднић и додаје да се његова фарма налази у истом дворишту од 1963. године и да су ту радиле три генерације.

Милован Иванковић, који тренутно гаји 520 приплодних крмача, 3.500 свиња и око 3.000 прасади каже да је ситуација у свињарској производњи таква да се "не зна ни ко пије, ни ко плаћа". Цех таквог стања плаћају фармери и потрошачи, јер су свиње јефтине, а месо у продавницама скупо.

Произвођачи морају да се такмиче са конкуренцијом из иностранства, а услови у којима раде овдашњи фармери и фармери из Европе и Америке нису исти.

"Немамо субвенције и јефтине кредите за изградњу објеката, подизање матичних запата и генетских потенцијала. Уз то, имају и јефтине генетски модификоване производе који стижу из Јужне Америке, субвенције државе за извоз на трећа тржишта, што ми немамо", каже власник пољопривредног газдинства Засавица.

Контрола увоза и праћење кретања меса

Једино решење за опоравак ове производње у Србији, према његовом мишљењу, контрола је увоза меса из Шпаније, одакле се тренутно највише увози.

"У Шпанији букти афричка куга свиња, па ми из здравствених разлога имамо право да блокирамо тај увоз, али тада неће бити довољно свињског меса. У трговинама се као 'свеже' продаје месо које је након клања било залеђено, а после увоза одмрзнуто. То је здраво месо, али је питање колико је пута залеђено и одлеђено", каже Иванковић.

Напомиње, такође, да треба ставити под контролу све увозне дозволе, тако што ће се све повући и издавати уз посебно праћење кретања тог меса.

Недостатак уговорене производње

Младе је на село могуће вратити једино уговореном производњом. Само фарме које имају између 56 и 400 крмача, наводи Иванковић, рентабилне су.

"Кланична индустрија мора да има свој сировински сектор, као и трговински ланци. Уговорена производња се на томе заснива. То смо имали пре 30 година, а сада тога нема", објашњава Иванковић.

Миленко Ђурђевић производи свиње, али има и кланицу. Слаже се да ситуација у узгоју свиња никада није била тежа, али да је то последица стања на светском тржишту.

"И Русија и Кина су подигле производњу, а то су била тржишта на која је Европа извозила вишкове. Код нас је још и најбоља ситуација са свињама у односу на земље у окружењу. У Хрватској или Румунији жива вага је евро, а код нас је око 150 динара. Такође, проблеме прави и афричка куга свиња, јер европске земље не могу да извозе на тржишта на која су извозиле, па нас сада притискају својим вишковима", каже власник Индустрије меса "Ђурђевић".

Технологија производње свиња много је унапређена. Некада се за килограм прираста трошило четири килограма хране, а данас 2,7.

"Ако свиња једе 2,7 килограма хране по цени од 35–36 динара, цена прираста је 100 динара. Уклапамо се са тренутном ценом. Проблем је што немамо довољно прасади, увозимо их, па се трошкови драстично увећавају. Имамо 14 евра трошак за транспорт прасета, па прелевмане, велики су трошкови анализа у Србији. На увозном прасету је тренутно минус око 2.000 динара по комаду", објашњава Ђурђевић.

Трошкови кланичара

Ђурђевић се, међутим, не слаже са оптужбама које се често могу чути у јавности да су за високе цене меса криви трговци и кланичари.

"Ниједан маркет не маржира више од 10 одсто на свеже месо у редовној цени, а када су акције, иду и у минус. У месној индустрији трошак није само жива свиња. Постоје инпути који су поскупели – од енергије и плата до репроматеријала. Треба довести то свињче, заклати, уредити, упаковати. Само паковање кошта 100 динара по килограму", каже Ђурђевић.

Истиче, такође, да снабдевају потом трговинске ланце где то месо мора да буде упаковано тако да три шницле теже 400 грама.

Србија би што пре требало да отвори нова тржишта, попут Азије. "Тада бисмо имали зараду од бар још 10 или 20 евра по свињи, јер бисмо њима извозили нуспроизводе. С обзиром на то да се појављује афричка куга, не може ништа да се уради“, наводи Ђурђевић.

Тренутно, истиче, у Србији постоје свега четири кланице које дневно откупљују више од 300 свиња, па је питање како ће овај сектор функционисати у будућности.

Само у Срему је последњих шест или седам година више од 2.500 радника у месној индустрији остало без посла.