Донирање хране у Србији, боље да се баци него да некоме помогнемо

Питање донирања хране у Србији одавно су покренуле бројне хуманитарне организације, али и даље у тој области постоје препреке које многе одвраћају од ове идеје. Када би прописи били једноставнији добрим делом би се решили социјални, али и еколошки проблеми.

Наиме, подаци показују да се у Србији годишње баци између 700.000 и 800.000 тона хране, док је истовремено сваки четврти становник на граници сиромаштва.

Многе компаније би, бар тако кажу, донирале храну, али се у Србији и даље плаћа ПДВ на донирану храну, па им је јефтиније да храну која је пред истеком рока баце, него да је дају у хуманитарне сврхе.

Такође, још се чека и измена обележавања рока употребе хране и мењање ознаке „употребљиво до“ у „најбоље употребити до“. У првом случају многи сматрају да ознака „употребити до“ значи да после наведеног датума храна не може да се користи, што није тачно. Бројне намирнице су и након тог рока исправне, али уз измењена својства, попут хрскавости, боје...

Онима који су гладни и којима је оброк из народне кухиње често једини у току дана, сигурно не би сметало да добију ову храну и да уместо једном једу бар два или три пута дневно. 

Да се вратимо на фармера с почетка приче. Млеко, објаснио је, није дао у хуманитарне сврхе, јер закон у Србији не дозвољава да се донира сирово млеко. Да би га донирао морао би да га пастеризује, што захтева додатна улагања и повећава његове и овако велике трошкове. Сасвим сам сигурна да би разне организације знале како да употребе две и по тоне млека, а да притом ничије здравље не угрозе. 

Проблем бацања хране није резервисан само за Србију. Подаци показују да трећина укупно произведене хране у свету, што је око 1,3 милијаде тона годишње, заврши у смећу. На тај начин неповратно се губи чак 700 милијарди евра.

Трошак је далеко већи, ако се зна да је храна велики загађивач тј. да доприноси емисији гасова који изазивају ефекат стаклене баште од осам до десет процената.

Неке европске земље већ су се ухватиле укоштац са овим проблемом, па су законима и разним прописима забраниле бацање јестиве хране.

Тако је, на пример, у Француској, у којој се годишње бацало 7,1 милион тона хране, од пре три године обавеза супермаркета, великих дистрибутера и произвођача да храну која се не прода или која је пред истеком рока трајања поклоне хуманитарним организацијама и јавним кухињама.

У Шпанији се од продавница и ресторана тражи да смање цене производа којима иситиче рок, док су и они и школски ресторани и мензе у болницама и фабрикама у обавези да донирају храну која неће бити коришћена. Непоједену храну гости ресторана могу у „кесама за љубимце“ да понесу и нахране животиње. Предвиђено је, такође, да све оно што се ни тако не употреби даље преради у сточну храну. За кршење ових одредаба прописане су новчане казне и до неколико десетина хиљада евра.

Србија би, када већ тежи чланству у Европској унији, могла да усвоји многе добре европске праксе када је однос према храни у питању. Рецимо да се поједностави донирање, што би било добро и за оне који дају и за оне којима је храна неопходна.

Уосталом да ли је боље да гладни храну добијају на контролисаним пунктовима или да је траже, проналазе и узимају из контејнера?