Живот у ученичким домовима

Одвајање од породице јесте важна одлука, али може да буде и тешка, када је донесе средњошколац или, чак, ученик основне школе.

Није реткост да деца из мањих средина, бирајући школу, долазе у већи град. У ученичким домовима, они започињу самосталан живот.

Иако се много младих све касније осамостали, Богдан Вујућ је то урадио у 13. години. Он је из Инђије, а у Београду је ђак експерименталног одељења Математичке гимназије.

"На први поглед, све је добро, и храна и пут до школе. Имам и другаре, с њима увек идем у школу, радимо домаћи", каже Богдан Вујић.

Са Богданом је и његова сестра, за коју каже да му представља моралну подршку и да се без ње не би тако добро снашао.

Оливера је у дому већ две године. Сада је, каже, све много лакше.

"Сваки почетак је тежак, па ниједном ученику није лако да дође овде. Прво, одваја се од породице, треба се адаптирати на другачије услове, имати поред себе четири цимера, два, колико год.

И треба се навикавати на такве услове. Било је тешко, али сада је лако, схвативши дом као своју другу кућу, васпитаче као своје родитеље и као неког ко ти жели добро", истиче Оливера Бацић.

Иако веома млади, свесни су предности самосталног живота.

"Брже сазревамо, зато што нисмо са родитељима који су ту да нам у свакој прилици помогну. Ми овде све сами морамо да завршавамо, сваки посао који нам се нађе", каже Никола Стајић.

Са децом сваког дана раде васпитачи, психолози и педагози.

"Кад-тад, свако од нас мора се одвојити од породице. С друге стране, они долазе у једну средину која им пружа далеко више и шире могућности за учење, за усавршавање. Они се у дому налазе у друштву вршњака, што је педагошки пожељно, да не кажем идеална средина", сматра Милован Павловић, директор дома "Јелица Миловановић".

Идеално или не, ово место јесте други дом за ову децу. Јачи и самосталнији од својих вршњака, одавде се припремају будући научници, лекари, инжењери, уметници.