Преглед штампе (11. 05. 2009.)

Имали само своје животе

На радничку драму у Фабрици за прераду коже "Партизан" у суботу увече је стављена тачка. Штрајк глађу је прекинут, али остали су ожиљци на душама изнурених радника после осамнаест дана гладовања, петомесечне непрекидне обуставе рада, вишегодишње борбе са пропустима и манама српске транзиције.

Представници штрајкачког одбора одмах после прекида штрајка предали су кључеве фабрике већинском власнику. Већина се тим чином поздравила са, како кажу, својом фабриком. Туга, сузе на изнуреним радничким лицима.

- Изађосмо живи, омакло се некоме. У омаленој просторији где су штрајковали остали инпровизовани кревети и, чини се, питање - да ли је вредело играти се животима.

- Наши животи били су нам и једино оружје, скупо, најскупље, али другог излаза није било - каже "дан после" Зоран Николић.

Радолија Вукотић, предсеница самосталног синдиката и сама штрајкач глађу, вратила се међу своје најближе. Први пут након осамнаест дана видела је своју децу, унуке, супруга. Лекари преписали терапију, дали лекове. Када смо је у недељу посетили у њеном дому у Десимировцу, поред ње је био супруг Станимир. Преиспитује "цену" свих дешавања неодлучно понавља: "вредело је - ваљда".

- Вашар је у кући, али средићу ја то чим се опоравим. Онај други "вашар", ваљда ће неко сређивати озбиљније, да се не догоди нешто слично - каже Радолија.

Морали су, кажу, тако, због себе, својих породица, свих радника.

- Сви имају права, а правде, бар за нас раднике - нигде. Газда каже моје је, платио сам. Држава, опет, искористила своје право и продала му. А где је наше право и правда - социјална, људска. Е, на тај тас ми смо ставили своје животе, само то смо и имали. Много смо уложили, а добили такорећи ништа - огорчена је и Светлана Мачужић.

Према договору који је потписан између делегације штрајкача, послодавца и представнике два министраства, радницима ће бити повезан радни стаж, а биће им исплаћене и законске отпремнине. У просеку око 1.500 евра за већину запослених који одлазе из фабрике. Већина каже да су им то последњи тренуци у фабрици.

Отпремнине ће почети да се исплаћују током ове недеље, а уплате за повезивање стажа, односно пензијско и инвалидско осигурање до краја јуна.

- Не знам да ли је теже сада, или када смо започели штрајк глађу. Све ми је збркано, тужан сам свакако. Овде сам 31 годину, делили смо добро и зло, није то лако одједном прекинути - каже Верослав Пајевић.

Кући, у насељу Ердеч, дочакала га супруга Ђука. У шали додаје да га је прво питала "где је досад". Од отпремнине не може ни дугове да врати. Битно је да се опорави, зарадиће бар за кору хлеба. Иде код кардиолога, због срчаних проблема. После - видеће.

- Имам четворо унучади, пето је на путу, зарадиће деда бар њима за чоколадицу, чим се опоравим - каже Пајевић.

Зоран Николић, који има 41 годину стажа чека пензију. Није могао да оствари то право, јер није повезано пет година стажа. На пензију због те "заборавности" чека још десетак радника "Партизана".

Други живот са новом јетром и бубрезима

Трансплантациони тим Клиничког центра Војводине обавио је до сада највећи подвиг у пресађивању људских органа. Захватима хирурга и других чланова многобројне екипе који су без прекида трајали дуже од 20 часова, продужен је живот пацијенткињама из Сомбора, Бачког Петровца и Новог Сада.

Здравствено стање Сомборке Татијана Сукно (38) било је највећи изазов за хирурге јер је подвргнута можда најтежем облику трансплантације - пресађивању јетре, док су по један бубрег пресађени двадесетдвогодишњој Данијели Дикић из Бачког Петровца, тридесетседмогодишњој Новосађанки Санди Бајовић и Марици Пап (49) из Сомбора.

Обављене су четири мултиорганске кадаверичне трансплантације (са преминулих особа) веома тешким болесницама, чији је живот био крајње угрожен, јер су отказали њихови витални органи. Истовремено, није прекидан редован хируршки програм, а у трансплантационом тиму, са професором др Зораном Милошевићем на челу, помоћником директора Клиничког центра за хирургију, било је више од 70 чланова.

„Политика" је у прилици да после десет дана од обављених трансплантација објави добру вест: све четири пацијенткиње се осећају добро и, мада је незахвално предвиђати стање на дужи рок, лекари верују да неће бити озбиљнијих компликација, јер ће болеснице и после изласка из болнице бити на режиму сталне здравствене контроле и добијати специјалну терапију.

- Клинички центар Војводине захваљује породицама донора на највишем степену исказане хуманости, несебичности и људске племенитости и солидарности, јер су у тренуцима када су изгубили своје најдраже другима пружили шансу за нови живот - каже директор КЦВ професор др Драган Драшковић.

Он је изјавио да се акција „Шанса за нови живот" Клиничког центра Војводине наставља са циљем да се едукује шира јавност и оснажи свест да је давање органа високоморалан чин, а по хуманости без премца, јер то представља једини спас за живот немалог броја људи.

Недавно је при Клиничком центру Војводине основан и Донорски информациони центар у коме потенцијални примаоци или донори могу да сазнају све о трансплантацији и завештању сопствених органа. Могу да се обавесте и на телефонски број 021/520-141. Акција је била неопходна, јер у овом тренутку, само на подручју покрајине, на трансплантацију бубрега чека 170, а на пресађивање јетре 10 пацијената.

Наша деца депресивна!

Степен песимизма и депресије код деце узраста од шестог до осмог разреда толики је да је неопходно одмах кренути у индивидуалан и групни рад с њима и родитељима, показало је истраживање у Основној школи „Четврти краљевачки батаљон" у Краљеву. Према овом истраживању, првом у Србији, око 20 одсто деце у овој основној школи осећа се дубоко несрећним!

Анонимно испитивање обухватило је 301 ученика, а спровели су га Марина Оцокољић, психолог у овој основној школи, Петар Јекнић, заменик председника Савета родитеља, и проф. др Петар Костић, водећи српски психометричар и професор на Војној академији у Београду, који је израдио упитник. Први пут у Србији урађено је обимо истраживање о присуства песимизма, оптимизма и депресије код деце. Аутори наглашавају да на основу њега не би требало доносити трајне закључке, али да резултати ипак звоне на узбуну.

- Ако се благовремено не предузму адекватне мере, постоји могућност да поједина деца сутра као одрасли буду склонији ризичнијем понашању. Резултати показују директну везу између појачаног песимизма и ризичног понашања, али и повезаност оптимизма и бољег школског успеха - каже психолог Марина Оцокољић.

Оно што такође забрињава јесте да с порастом узраста деце расте и присуство песимизма и депресивности. Као занимљив резултат проф. др Петар Костић истиче и полну дистрибуцију оптимизма, песимизма и депресивности код испитиване деце.

- У америчкој популацији девојчице су оптимистичније, док код нас оне чак показују виши осећај „психолошке беде" од дечака - наводи Костић.

Међутим, наглашава Марина Оцокољић, девојчице зато имају веће личне потенцијале за превладавање животних ситуација, оне су реалистичније у приступу, пре ће се од дечака обратити за помоћ и спремније прихватити савете.

Одлуку да се приступи овом истраживању оптимизма, песимизма и депресије код деце донео је Савет родитеља ОШ „Четврти краљевачки батаљон", а на иницијативу заменика председника Савета Петра Јекнића. Он тврди да га је на ово истраживање навело то што је приметио да су деца на кризним подручјима бивше Југославије већи оптимисти од краљевачке.

- То ми је био сигнал да анимирам Савет родитеља да урадимо ово истраживање - каже Јекнић. Он наглашава да у решавање проблема родитељи морају много активније да се укључе јер се одговорност за васпитање деце не може пребацити на школу.

Директорка ОШ „Четврти краљевачки батаљон" и дугогодишњи просветни радник Душанка Маринковић тврди за Пресс да се примећују разлике међу генерацијама.

- Многа деца немају осећај да животну ситуацију могу да промене радом, паметним опредељењем у слободном времену, а не чекањем да се нешто деси. Ипак, ово је прво истраживање и закључке не треба генерализовати. Зато планирамо да у наредним полугодиштима поновимо тестове - каже директорка Маринковић.

Селим се из Ниша, страхујем за живот

Уплашена сам и не осећам се више безбедно. Ноћу не спавам, плашим се да изађем на улицу. Имам намеру да продам ову моју јадну кућицу и да се одселим из Ниша у неки други град, негде где нема оволике дискриминације према Ромима. Шта смо им толико скривили, шта имају толико против мог мртвог мужа - прича за „Блиц" Милица Бајрамовић, удовица краља ромске музике Шабана Бајрамовића, која је у петак по подне нападнута на Трошаринској рампи у Нишу.

Милица каже да је тога дана са комшиницом пошла код лекара када је приметила да се код рампе сакупљају потписи. Она наводи да је окупљене људе питала за коју странку сакупљају петицију, а да јој је један мушкарац одговорио да се ради о петицији против преименовања Јужног булевара у Булевар Шабана Бајрамовића.

- Одмах је почео да псује Шабана најгорим псовкама. Питала сам их шта им је скривио мој мртви супруг, али су почели и мени да псују „мајку циганску". Много сам се узнемирила, почела сам да браним супруга као што би свака жена урадила. Док смо се ми расправљали, наишао је један мушкарац са Трошарине, стар око 40 година, и налетео бициклом на мене. Ударио ме је у ногу. Онда је сишао са бицикле и рукама почео да гура бицикл на мене и опет ме ударио по нози. Ухватио ме рукама за врат, ударио ме песницом у груди, а онда ме је избоксовао још два, три пута у главу - прича Милица још увек видно узбуђена.