Васкрс у Аргентини - љубав православна из провинције Чако и Града скулптура

"Васкрс у Аргентини се прославља на веома специфичан начин. Многи људи који нам долазе могу да осете чари православља и практично се осете као да се налазе у Београду, Новом Саду, Цетињу или Подгорици", истиче у разговору за Интернет портал РТС презвитер Храма Свете Тројице у Резистенцији Александар Миловић.

Открива да је ове године васкршња литургија била посебна зато што је присуствовао и велики број оних који би да пређу у православље.

"Имамо доста њих који присуствују литургијама, а који су католици, друге вероисповести и људи који нису крштени, нити припадају било којој цркви или имају било коју веру. На моје питање шта их је довело код нас кажу: 'Потрага за Богом. Хоћемо да имамо веру, јер без вере немамо путоказ у животу и осећамо се празно'", прича Миловић.

Објашњава да је већина новопридошлих пронашла преко друштвених мрежа и активности СПЦ у Јужној Америци, али и зато што су незадовољни радом католичке цркве.

"Желе да упознају и осете нешто ново. Наравно, ту им се допада сам изглед нашег храма у Резистенцији и од тога све почиње, а наставља се присуством литургијама, упознавањем вере. Православље није присиљавање. Православље је љубав и управо је то оно што желимо да други осете када дођу у цркву и када присуству нашим литургијама", поручује Миловић.

Православна радионица

Важност Великог поста као увод у Васкрс, али и часови веронауке само су неке од редовних активности за будуће вернике СПЦ.

Једна од тих активности је и православна радионица која већ другу на Велику суботу окупља, пре свега, најмлађе, али их има свих генерација.

О важности васкршњих симбола, посебно шарања јаја, малишане већ другу годину учи Миловићева супруга, а помажу јој парохијани.

"Главни циљ је да се превасходно деци и младима пренесе знање и важност и значење фарбања васкршњих јаја, такмичење у куцању јајима, објашњење симболике боја, али и да им дамо што више техника и начина да се забаве и да кроз забаву науче доста о православљу", наводи овај свештеник.

Чако - "срце бивше Југославије"

Покрајина Чако - друга највећа шумовита област Јужне Америке након Амазона, налази се на североистоку Аргентине, близу границе са Парагвајем, а главни град Резистенција јединствен је у свету по највећем броју уметничких радова на отвореном.

Широм центра, по улицама, трговима и парковима, изложено је 660 скулптура, па ово место од 300.000 становника називају и "музејом на отвореном" и Градом скулптура.

Резистенција је за Аргентину и званично Национална престоницу скулптура.

"Када је требало да дођем у Аргентину, искрено, нисам ни чуо за провинцију Чако. Онда сам изучио и сазнао да је то 'срце бивше Југославије' где живи огроман број потомака Црногораца и Срба", открива Миловић.

Додаје да је више деценија духовни живот у Аргентини био сведен на минимум или га није ни било.

"Цркве су биле празне, без свештеника. Можда се понекад служила једна литургија у току године. Самим тим није било ни познавања СПЦ, ни заинтересованих. То се одржавало. Међутим након доласка блаженопочившег митрополита Амфилохија све се променило", прича Миловић.

Управо захваљујући предлогу митрополита Амфилохија Свети архијерејски сабор СПЦ је 26. маја 2011. донео одлуку о оснивању нове епархије са седиштем у Буенос Ајресу.

"Данас имамо одређени клир који расте и развија се, а потомци наши се враћају својим коренима. Уз то има још људи који су заинтересовани за православну веру. Једно потпомаже друго. Култура, традиција, вера".

Резултат доброг рада је и одлука градских власти Резистенције да СПЦ буде уврштена на туристичку мапу.

"То нам помаже да људи чују за нас, да упознају нашу цркву и самим тим корене људи који су пореклом из Црне Горе и Србије", поручује Миловић.

Признаје и да је овај део Аргентине "пронашао њега".

"Ја нисам тражио овај град. Након прве и друге кошаркашке сезоне тражио сам да идем за нечим бољим, али Божија воља је била да останем баш ту и да кроз време упознам чари града Резистенције, културно-историјско наслеђе и да му додам још једну значајну тачку, а то је Српска православна црква и овај предивни храм који имамо овде, а сваког месеца га посећује све већи број туриста и људи који овде живе",

Кошаркаш у мантији

Александар Миловић је професионалну кошаркашку каријеру започео у америчкој НЦАА лиги. Тамо је играо против каснијих НБА звезда попут Кевина Дуранта и Џејмса Хардена.

"Тачно, играо сам са многим НБА звездама. Колико сам био успешан мој одговор је: 'Хвала Господу за све', јер на почетку моје каријере успех се донекле мерио по јачини уговора, јачини клуба у коме се игра. Међутим, како човек сазрева може да види да је успех заправо у неким другим стварима вреднијим од новца и славе", признаје.

Кошарка га је 2015. и одвела у Јужну Америку.

"Играо сам у пар земаља и клубова и задовољан сам учињеним. Успут сам научио много ствари, упознао девојку, садашњу супругу, формирали смо породицу", каже Миловић.

Признаје да му, као и свакоме ко живи и ради у дијаспори недостаје отаџбина.

"Ја сам дете које се подигло на Цетињу, у цетињском манастиру. Навикао сам се да живим далеко од своје породице и земље, али нешто што ме највише веже је црква. Прво питање када је требало да пређем да играм у Аргентини било је да ли постоји православна црква. То је за њих било изненађујуће", сећа се.

Одговор је уследио релативно брзо зато што у Мачагају, у провинцији Чако, постоји једно од најстаријих православних здања у Јужној Америци - црква Светог Николе која је подигнута 1938. године.

"Ту сам почео, са тадашњим оцем Бранком Станишићем који је данас и мој кум. Помагао сам му у олтару. На литургије сам ишао и ту, као и претходно у другим земљама где сам играо кошарку и живео. Али, уз оца Бранка сам све више заволео и литургију и саслуживање. Он ме је први и увео у олтар цркве. То је постао саставни део мог живота", открива овај свештеник.

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички, митрополит Кирило му је први предложио да једног дана постане свештеник.

"У почетку то нисам хтео да прихватим јер никада себе нисам замишљао у мантији, нити да будем свештеник. Али, у разговорима са оцем Бранком и мојим другим кумом, јеромонахом Никитом Вујићем који је у Аргентини био две године свештеник, одлучио сам да прихватим. Све се склопило божијом вољом и милошћу".

Митрополит Кирило га је 2023. рукоположио у чин ђакона док се и даље професионално бавио кошарком.

"Изузетно сам захвалан на указаној прилици и части", каже Миловић.