Ристановић: Пуч 27. марта јединствен чин отпора у Европи

Пучем из 27. марта 1941. године оборено је Намесништво кнеза Павла Карађорђевића и Владе Драгише Цветковића и Влатка Мачека у тадашњој Краљевини Југославији и поништено је приступање Тројном пакту које је потписано два дана раније, у Бечу. Земља се, тако, сврстала уз западне савезнике у Другом светском рату.

Раде Ристановић из Института за савремену историју каже да је 27. март изузетно важан датум у историји Србије и Југославије.

"Док је већина европских земаља против своје воље увучена у Други светски рат – од Чехословачке која је распарчана, преко Пољске и других земаља које су настојале да пронађу modus vivendi (начин живота) са нацистичком Немачком, Краљевина Југославија је једна од ретких земаља која је одбацила руку Адолфа Хитлера и својевољно кренула у антифашистичку борбу", оцењује Ристановић.

Говорећи о околностима које су претходиле пучу, Ристановић подсећа да је Краљевина Југославија приступањем Тројном пакту само на папиру имала повољан дипломатски и политички договор. Одредбе – и јавне и тајне – предвиђале су повлашћен положај Краљевине Југославије у односу на остале државе, и то у контексту у коме је једино Велика Британија стајала насупрот нацистичкој Немачкој и практично сама носила антифашистичку борбу.

"Увек треба указати да Хитлер није поштовао оно што је обећавао, то је био његов манир. Ми не можемо да претпоставимо шта би у перспективи било. Али можемо да кажемо да су у тој ситуацији српски народ и други словенски народи били јако ниско рангирани, они су били предвиђени фактички за радну снагу. У некој перспективи победе нацистичке Немачке, српски народ није могао да очекује неку бољу улогу у новој Европи", истиче Ристановић.

"Слобода и патриотизам основни мотив официра који су извели пуч"

Када је реч о улози Велике Британије у извођењу пуча, саговорник Јутарњег програма сматра да она није била пресудна. Незадовољство у војсци, тврди, постојало је и раније – нарочито међу српски настројеном војном елитом, која је са негодовањем гледала на решавање хрватског питања и образовање Бановине Хрватске 1939. године. Немачка обавештајна служба је већ тада говорила о могућем пучу, а 1940. пуч је и припреман.

"Круг око Боривоја Мирковића је био повезан са британском обавештајном службом. Неопходно је истаћи да су Британци непосредно пред пуч потрошили око 100.000 фунти, што је било тадашњих 17 милиона динара, свакако огромна сума, за припремање климе за извођење пуча", наводи Ристановић, уз појашњење да се није радило о директном финансирању лица за извршење пуча, већ о улагању у пропагандна средства и популаризацију борбе против нацистичке Немачке унутар самог народа.

Ристановић подвлачи да официри укључени у пуч нису били издајници који су радили у интересу Велике Британије, већ патриотски опредељени људи који су сматрали да је то њихова дужност.

"Наше поимање историије је епско. Ми и данас историју поимамо преко Косовског боја, преко 1914, балканских ратова. Једна борба за слободу. Из такве перспективе су и радили ови официри. Када не доводимо у питање зашто нисмо пустили аустроугарске власти да изврше истрагу 1914, а ово доводимо у питање", упоређује Ристановић.

Осврћући се на различите перспективе унутар региона, саговорник са Института за савремену историју укаује на то да већина хрватског становништва није подржала тај чин.

"Демонстрације 27. марта 1941. одиграле су се у српским срединама – поред Београда, у Нишу и, на пример, у Сплиту, који је у том периоду био пројугословенски оријентисан. Управо из тог корена, као и из каснијих интерпретација и наслага из ратова деведесетих, произлази одсуство јасног односа према овом датуму", примећује Ристановић.

"Таквог отпора није било нигде другде у Европи"

Говорећи о стању Краљевине Југославије уочи рата, Ристановић је описао веома тежак положај у коме се земља налазила од самог свог оснивања. Истиче да на њеним границама 1941. готово да није било пријатеља, осим Грчке, која је и сама била нападнута од стране Италије. Окружена непријатељски расположеним државама које су желеле да одузму делове њене територије, Краљевина је истовремено имала тешке унутрашње прилике — нерешено хрватско питање, неразвијену индустрију и застареле војне ефективе.

"Нацистичка Немачка је држава чија је војска 1941. овенчана славом победама и у Пољској, а поготово у Француској – која је увек била светла тачка у коју је Краљевина Југославија током међуратног периода гледала и угледала се на њу. Долази до појаве дефетизма након пада Француске, поготово у војним круговима. И имамо то хрватско питање, што ће се очитати током Априлског рата, када имамо побуне, отворене у Бјеловару и другим местима, где хрватски војници напросто не желе да се боре", напомиње Ристановић.

На питање да ли је у том периоду у Европи постојао сличан пример отпора, саговорник одговора да му такав догађај током Другог светског рата, барем у Европи, није познат – да је једна држава, односно један народ, својевољно одбацио нацистичку Немачку на такав начин и у таквом тренутку.

"На европском искуству ми то немамо, и зато је важно имати тај 27. март као догађај. То је догађај који треба да славимо, а не да вршимо поларизацију с обзиром на последице које су се рефлектовале као његове", наглашава саговорник.

Гостовање Радета Ристановића у целости можете да погледате у видео-запису на почетку текста.