У Великој Хочи и на Орловачи обележена годишњица киднаповања, протеривања и убиства Срба у Ораховцу

Данашње обележавање започело је одржавањем парастоса у Цркви Светог Прокопија, коме су присуствовали делегација Удружења и породице убијених.

Након парастоса, породице су положиле су цвеће на гробове сахрањених Срба, где је затим одржан и помен. Делегација Удружења положила је венац поред спомен плоче "За незаборав".

У име Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања венац је положио државни секретар Миле Росић.

На данашњи дан, 1998. године, припадници такозване Ослободилачке војске Косова су на подручју општине Ораховац извршили масовно киднаповање и егзекуцију Срба и Рома.

Само у периоду од 17. до 22. јула 1998. године киднаповано је више од 100 Срба и Рома, претежно цивила, и одведено у затворе и логоре тзв. ОВК. Многи мештани овог краја, српске и ромске националности и даље се воде као нестали.

ДНК анализом, у масовним гробницама Малишево и Волујак, идентификовано је 36 особа које су на подручју Ораховца, киднаповане у јулу 1998. године.

Парастос и у Великој Хочи 

Чланови породица, пријатељи, преостали Срби и представници Владе Србије парастосом у Великој Хочи обележили су дан сећања на страдале и куднаповане Србе и Роме са територије општине Ораховац у периоду од 1998. до 2000. године.

У две године у нападима наоружаних албанских екстремиста киднаповано је и страдало више од 100 особа.

Наоружани Албанци, представљајући се као припадници ОВК, упали су пре 27 година у Ретимље, Оптерушу и Зочиште, а онда и у Ораховац. Међу киднапованима било је особа различитих година. За 13 особа се још трага.

Српски представници у мешовитој комисији за расветљавање судбине киднаповних и несталих истичу да је несхватљиво да полиција није процесуирала ниједног Албанца и поред уредно достављених информација.

“Од 1999. године када је Кфор дошао овде, када је Унмик дошао овде дали смо им архиву која ће бити чувана у тајности, после је та архива пребачена на Еулекс, од Еулекса пребачена на полицију, одељењу за ратне злочине. Ја као човек који се бави несталима не могу да схватим и не могу да разумем да је то већ четири године предато полицији, а да та полиција није успела да на основу наших изјава ухапси ниједног Албанца”, рекао је Негован Маврић, представник Ресурсног центра за расветљавање судбине несталих на КиМ.

Данашњим парастосом обележено је страдање Костића, чијих је 14 чланова киднаповано, Баљошевића, Маврића, Николића, Мицића, Мајмаревића, Витошевића, Грковића, Беговића, Пелевића.

Од представника Владе Србије стиже порука да су Срби страдали, зато што су своји на своме, зато што имају корен и што нису дозволили да их неко прогласи дошљацима и окупаторима и отера са својих огњишта.

“Ипак, Срби су и овим тешким условима опстали овде у Великој Хочи и Ораховцу, Гораждевцу, око Истока, око Клине, остало је Зочиште, остала је Пећка патријаршија, Високи Дечани и Гориоч. На нама је да будемо достојни храбрости жртве наше прострадале браће, и да настојимо и да Велика Хоча и Ораховац остану српски”, рекао је Игор Поповић, помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију.

Из Комисије за нестала лица владе Србије подсећају да се трага још увек за 1.590 особа. Београд и Приштина су усаглашени око тог броја, али не и око одговорности за ове жртве.

“За Приштину, Београд је одговоран за судбину свих 1.590 несталих лица, међу којима и око 570 Срба и неалбанца, што је апсурдно. Последњих неколико година процес решавања судбине несталих лица је у застоју и поред напора и уступака које чинимо он још увек није покренут. Током 2024. године састали смо се два пута. 26. јуна ове године имали смо поново састанак, али и даље нема помака”, рекла је Весна Бошковић, представница Комисије за нестала лица владе Србије.

Највећи напад наоружаних Албанаца у општини Ораховац догодио се 18. јула 1998. године, када је петоро убијено, а 35 мушкараца отето и нестало. Посмртни остаци укупно 40 жртава пронађени су у пећини Волујак априла 2005. и још 12 жртава у масовној гробници Малишево, недалеко од Ораховца, маја исте године.

На споменику су уписана 84 имена, а имена новинара Ранка Перенића и Ђуре Славуја за којима се и даље трага, отетих тог јула 1998. године исписана су – на плочи постављеној испод пута који од Велике Хоче води ка селу Зочиште.