Монтиран део торња на Централној кули Меморијалног центра Старо Сајмиште

Колективни немар и непоштовање жртава довели су до тога да на месту некадашњег крематоријума и мртвачнице у Турском павиљну ради чувени Београдски ресторан, а Италијански павиљон је и даље стамбени простор.

Требало је чекати готово 80 година да почне реконструкција Централне куле меморијалног центра Старо сајмиште у Београду која је добила прве обрисе изгледа из тридесетих година.

“Много истраживача који су прикупљали историјске фотографије помогли су нам да у највећој могућој мери сагледамо све оне ситне детаље, које нисмо могли на лицу места да видимо јер је објекат био у измењеној употреби и измењеног карактера“, објашњава архитекта Александра Шевић.

Радовима је предвиђено враћање аутентичног габарита, уклоњених делова, фасадних отвора и враћање оригиналног јарбола на врх торња. Расправу о уградњи лифта, директорка меморијалног центра оцењује као резултат политичке мистификације.

“У овом објекту је, у његовом изворном облику био лифт и постоји шахт од тог лифта и ми ћемо ту имати лифт, према томе, то је најобичнији лифт, нема речи о панорамском лифту“, каже Кринка Видаковић Петров, в. д. директора Меморијалног центра Старо Сајмиште.

У свим земљама меморијални центри су државни пројекти па је и "Старо Сајмиште", на бази специјалног закона из 2020. године, постао установа културе, трајног памћења и спомена жртвама Холокауста, геноцида, окупаторског терора и злочина.

“Ево сад долазим и ту да посматрам како расте да идуће генерације то не забораве јер то је у мени страшно, ја не умем то да вам опишем, али ја то емотивно доживљавам, али шта ћете, то је живот, мора се ићи даље“, рекла Естер Бајер, која је рођена у том логору.

Пут ка забораву, уткан у многе генерације, полако се затире. За прву фазу реконструкције издвојено је 186 милиона динара, а процене су да ће за другу фазу од следеће године бити потребно још толико.