На мукама и власници и заштићени станари – како су Словенци решили проблем
По завршетку Другог светског тадашња власт је по слободној процени усељавала појединице или читаве породице у приватне станове и куће сматрајући да њихови власници имају вишак стамбеног простора. Неретко су усељена лица становала заједно са власницима стана. И после скоро 80 година има станова за које власници поседују право својине, али не могу да их користе, као и закупце на неодређено време, који немају власништво, али имају право коришћења, тзв. станарско право.
Они који у њима живе деценијама изгледа никада неће бити и њихови власници, a законски власници изгледа да ће тешко у њима живети. Звучи као загонетка и то изгледа нерешива за оне који се годинама боре за своје власништво. Кажу да се и после безброј преговора, нових закона и предлога, некако увек нађу на почетку. А време пролази.
"Иако смо у Србији од 1958. имали масовно одузимање станова, ми не да нисмо решили тај проблем, већ су се створиле нове генерације заштићених подстанара и онда када је деведесетих отпочео закуп свих станова и друштвених и национализованих убачена је 1992. одредба да ће се приоритетна средства од тих откупа обезбеђивати и стављати на страну да би се обезбедили или изградили станови за решавање овог питања. Међутим, сведоци смо да се ништа није урадило и онда је 2015. године доста оптимистично донет један закон, коме је петходио Закон о попису да би се утврдило о ком се броју људи ради. Иако је прошло скоро осам година скоро ништа по том питању није урађено", наводи Миле Антић, председник Мреже за реституцију.
Председница Удружења носилаца станарских права у задужбинама и у становима у својини грађана Маја Нешић каже да је натежа емотивност.
"Некадашња емотивност старих власника, јер им је начињена изузетна неправда након Другог светског рата. А код нас, ипак после деценија коришћења станова, то су наши станови сада. Ту су породице генерацијама живеле, завршавале школе, правиле децу. Не знам како да вам кажем, али то су сада наши домови. Ја имам људе који су становима од 1927. године, то је скоро један век", додаје Нешићева.
Рок да се проблем реши истиче 2026. године.
"Велики корак у решавању тог проблема ће бити нешто што се најављује, а јако лоше се спроводило у последњих 26, 27 година, а то је коначни попис државне имовине", наглашава Антић.
Можемо ли да пресликамо словеначки модел решавања проблема
Словенија је тај проблем решила тако што је заштићеним станарима понудила станове који имају исту тржишну вредност и локацију као и станови у којима су деценијама живели. Исто траже и заштићени станари у Србији.
То значи да би неко ко, на пример, живи у стану од 80 квадрата у центру Београда, добио стан исте квадратуре на истој локацији. Овакво решење изазвало је бројне полемике.
"Њихова интенција је да, позивајући се на одлуке Уставног суда који је применио неке одлуке суда за људска права у Старзбуру, прогласе право на дом и чињеницу да ту живе деценијама, јачим у односу на право на приватну својину. То је сада једна веома дискутабилна тема", наводи Антић.
Нешићева каже да су предложили такозвани лекс специјалис који подразумева да се власницима исплати пуна тржишна вредност за усељиве станове, а да они остану и откупе те станове.
"Ми смо радили процене и тренутно с обзиром да смо наишли на позитиван одјек од Министарства грађевине и самог кабинета председника, а опет су преговори у току, дошли смо дошли до закључка да оно што кочи да се то у потпуности пусти у јавну расправу и усвајање, одобрење финансијских средстава", додаје Нешићева.
Поред Београда, заштићених станара је највише у Новом Саду и Нишу, а у Сремским Карловцима је још само један.
Коментари