Усвајање деце пуно перипетија, које услове морају да испуне будући родитељи

Ивана Ивић је мајка троје деце – једног биолошког, једног детета које је у хранитељству и усвојеног детета.

Наводи да је дужи период чекала на усвајање, али се све, како каже, на крају, успешно завршило.

"Суд мора да донесе одлуку да се родитељи лише родитељског права и онда дете иде на листу чекања. Ја сам мало дуже чекала да се мама лиши родитељског права, онда да се пронађе отац и да се други чланови породице одрекну права. Мало смо све то дуже чекали, али смо све успешно завршили и срећни смо због тога", објашњава Ивићева.

Било је препрека, пре свега папиролошких на путу до усвојења. Љубав према детету јој је дала снагу да не одустане.

"Љубав. Љубав према детету. Ја често кажем да мени деца дају много више него што ја њима дајем. Ова деца су врло специфична, препуна љубави, захвалности. мене су толико оплеменила да свакоме желим да види како то изгледа. Истрајност, жеља и воља и све може да надокнади", наводи Ивићева.

Усвајање годинама прати и низ предрасуда са њима се сусретала и Ивана.

"Има питања шта ти је то требало у животу, имала си своје деце. Често се дете и исмева, јер моје дете од првог дана зна да је усвојено, да је волимо. Деца то мало теже подносе. Али заиста из мог искуства када радите са дететом, то дете врло брзо схвати и прихвати своје стање", каже Ивићева.

Смиља Игић, психолог Градског центра за социјални рад, каже да свакодневно ради са будућим усвојитељима. Према њеним речима, процес усвајања није прекомпликован.

"Ја не бих рекла да је то ни предуго ни прекомпликовано, јер ако узмете у обзир да је то целоживотна одлука да се усвоји дете, неколико месеци процене и обуке није предуго. Сакупити документацију о здравственом стању, о  томе да потенцијални родитељ није осуђиван, није лишен родитељског права – то је нешто што је заиста неопходно", објашњава Игићева.

Указује и да треба обавити процену да ли је усвојитељ подобан да прихвати дете у потпуности – и позитивна и негативна расположења детета.

"Да је осетљив на потребе детета, да развије посебну осетљивост које усвојење захтева, јер деца која иду на усвојење су деца која имају наглашен ризик за емоционалну стабилност. У том смислу је то различито од биолошког родитељства, а и биолошко дете се чека девет месеци", каже Игићева.

На питање где је онда проблем ако имамо много више родитеља који желе да усвоје дете од броја деце која чекају усвојење одговара: 

"То је питање које и стручњаци из Министарства поставе центрима за социјални рад – ако сте ви стручњаци добро проценили те усвојитеље да они желе децу, а ово овде у регистру број 1 су деца, због чега онда усвојитељи не желе ову децу. И то је заиста питање – да ли су центри добро проценили мотивацију усвојитеља када су одлучили да су они опште подобни."

Исто тако сматра и да усвојитељи имају одговорност самопроцене.

"Да сами преиспитају да ли они стварно желе децу која су за усвојење, или желе некакву своју фантазију, некакво своје неостварено биолошко родитељство, које је често случај. Усвојитељи су најчешће људи који су се дуго неуспешно лечили од стерилитета", указује Игићева.

Указује да сама припрема усвојитеља траје неколико месеци.

"И добар усвојитељ је онај који се у том периоду преиспитује, мења, сазнаје, стиче нова, али и мења постојеће вредности. Оно што на почетку процеса мисли о усвојењу се често разлике од онога што усвојитељ на крају мисли", указује Игићева.

Зато постоји период прилагођавања од шест месеци, када дете уђе у породицу. 

"Оно што је специфичност тог периода, ми га некада шаљиво зовемо ‘медени месец’ – то је период када се усвојитељ изузетно труди, када је дете пресрећно што је ушло и добило шансу за неки трајни емотивни однос, када центар за социјални рад прати и пружа интензивну подршку. У том периоду се и не могу показати неки прави проблеми", закључила је Игићева.