Рашко из Горњих Караклија, прави горштак са Таре

Рашко је прави домаћин са Таре - од пете и везених чарапа, па све до шајкаче на глави. И та улога, нит је случајна, нит му је наметнута, већ ствар избора и љубави, са јасним образложењима. 

"Не бих се мењао ни за какве паре. Зато што сам нашао себи задовољство, да живим овде, мир и својој друши олакшање. Није ме вукао град, волео сам од малих ногу да будем овде, волим ту стоку, волове ...стресова има, али мање у селу , него у граду", каже Рашко Караклић из Горњих Караклија на Тари.

Његово село, ушушкано међу планинским венцима, спало је на дванаест душа. Рекло би се, ипак, дванаест одабраних. А они добро знају да ли је све у лепоти, по коју туристи дођу и оду, и ко је, на крају године на добитку.

"Вода је добра, ваздух чист, храна наша, домаћа. Радићу док не умрем. Не може да се лежи, кад се човек креће, друкчије је", рекао је Добривоје Караклић из Горњих Караклија.

Рашко Караклић истиче да се међусобно поштују, помажу узајамно, сви су, како каже, као једна душа.

У Горњим Караклијама су људи и вредни и практични. Празници, летовања и зимовања - све то, на свој начин имају, па су туристи у властитом селу.

Зорица Караклић из Горњих Караклија рекла је да је лепо када су здрави, али неће нико на село.

Јасно је њима и што их је све мање, зашто су деца отишла у градове, па и како се некада лако делио посао када су породице бројале по 10, 12 чланова.

Зоран Караклић из Горњих Караклија каже да сада тај исти посао обавља двоје. "Ваљда мало машина, мало косачице, углавном остане све обрађено, ништа не остане необрађено", рекао је Зоран.

И тако се године нижу. И снегови и зиме. И ова нова, може изненадити туристе, на другој страни планине. Њих, овде, сигурно неће.