Да ли све више деце трпи вршњачко насиље или се о томе мање ћути

Ови слободни дани које углавном проводимо у кругу породице, добра су прилика да што више пажње и времена посветимо деци. Да са њима више разговарамо и о проблему са којим се све чешће суочавају, а то је вршњачко насиље.

Само пре неколико дана, запрепастила нас је суровост и то како су преступници тукли, везивали, понижавали, скидали и снимали ученике. 

Све се десило у једној школи у Врању, одакле смо мало пре тога сазнали преко снимка са друштвених мрежа да су осмогодишњаци претукли свог вршњака у играоници на рођендану и да то дете дуго трпи насиље.

Или случај дечака првака из једне београдске школе, кога су на рекреативној настави другови из разреда пребили песницама и пластичним флашама пуним воде, због чега је завршио у Ургетном центру.

Према званичним подацима, ове године пријављено је око 600 случајева физичког насиља, при чему је доминантно вршњачко насиље, свакога дана бар у две школе у Србији имамо неку врсту насиља.

Сашa Стефановић, директор Мреже организација за децу Србије рекао је за РТС, коментаришући најновије случајеве вршњачког насиља у Врању и Београду, да су узнемиравајући, али је добро да нас терају да размишљамо о томе шта можемо да урадимо, као родитељи, као школа, као институција.

"Насиља је увек било, сада је видљивије и носи додатне трауме за децу. Свако дете има телефон и можемо као родитељи да будемо са њима у контакту", напомиње Стефановић.

"Оно што додатно носи ризике је то што ми не говоримо са децом о томе колико то може да буде лоше за другу децу, ако оно што се деси снимимо и поставимо на друштвеним мрежама, то је додатна траума која траје и изазива код деце лоша осећања и немоћ", указује Стефановић.

Деца и млади да схвате шта су урадили 

Према његовим речима, као родитељи морамо да се повежемо, да знамо друге родитеље јер у том случају, када се познајемо можемо боље да реагујемо и можемо да спречимо потенцијалне сукобе.

Додаје да наставници и васпитачи такође имају одговорну улогу у раду са децом.

"Када дођете у школу, видите каква је атмосфера, да ли се код деце развија поверење, да ли деца знају коме да се обрате и на који начин", рекао је Стефановић.

Код нас постоји правилник о друштвено-корисном и хуманитарном раду, који се заснива на принципу да пружа могућност деци и младима да поправе ситуацију.

"Млади су у развојом узрасту, веома бурном, тинејџери немају могућност да предвиде последице. У том узрасту прво се нешто уради, па се размишља о последицама. Овај приступ омогућава деци и младима да схвате шта су урадили и како то што су урадили делује емотивно, физички на вршњаке, на школу, на родитеље", каже он.

Жртве насиља мењају школу, а насилници остају - које су методе

Стефановић рекао је да има метода, да као институције нисмо немоћни.

"Имамо начин, може да се ради са децом, свака школа требало би да има психолога и педагога, због разних уштеда свака школа нема психолога. Они су важни, јер могу да раде са децом на занимљив начин, да делују превентивно. Популарне су радионице и наша удружења из Мреже раде врло активно са децом. Имамо причу о менталном здрављу, ако сте у депресији, срамота нас је да се обратимо за помоћ", каже Стефановић.

Према његовим речима, обично је то део неке казне, шаљу децу психологу, директору.

"Деци је занимљива и психологија, желе да разумеју своје понашање, и мехнаизме - како се осећам. Неопходно је да причамо да то није део казне, улога школе није улога полиције и тужилаштва да спроводи истрагу, већ да пружи деци прилику да поправе и виде шта су урадили и да им се пружи прилика да поправе насталу штету или проблем", напомиње Стефановић.

Дигитално насиље

Директор Мреже организација за децу каже да заборављамо да живимо у свету деце, њихова реалност је дигитална. Важније им је што се деси у онлајн простору, што носи додатне ризике. Оно што се појави на интернету, то сви виде, тешко се уклања и превазилази оквире учионице.

Напомиње да постоји само добровољност интернет компанија да уклоне садржаје који су штетни по децу, који децу искоришћавају.

Имате прилику да све што се деси деци у области сексуалне експлоатације букне и лако се шири, оно што нама изгледа наивно некоме изгледа страшно. Мора да постоји начин да се то уклони, додаје он.

"Морамо да разговарамо са децом, да им кажемо колико телефон и приступ интернету носи ризике. Оно што је њима дечја игра, за њиховог вршњака може бити трауматично искуство са трагичним последицама", напомиње Стефановић. 

Казна или објашењење

Казна, каже Стефановић, дође на крају када смо немоћни. "То је развојни период када они морају да науче шта су неке вредности или како се понашамо према другима - коју поруку њима шаљемо. Важно је питање како са децом радимо, да ли наше друштво подржава насиље или не. На добром смо путу да кажемо деци да ниједан облик насиља није прихватљив", истакао је он.

"Кроз социјализацију деца треба да науче и од нас како се решавају проблеми, да као одрасли не изигравамо суд или тужилаштво, него да им дамо прилику да поправе ситуацију у којој су се нашли", закључио је Стефановић.