Како изаћи из круга у коме је жена изложена насиљу - постоји безбедносни план

Протеклу недељу обележила су два убиства жена - обе су жртве породичног насиља и обе су насиље раније пријавиле. У Београду дан пре убиства жртва је пријавила сина, док је жена у Врању настрадала истог дана када је одржано рочиште по пријави коју је поднела против супруга за насиље у породици.

То нису усамљени примери - подаци показују да је отприлике трећина жена страдалих у породичном насиљу раније указивала надлежним инситуцијама кроз шта пролази.

Ведрана Лацмановић из Аутономног женског центра рекла је, гостујући у Дневнику РТС-а, да Аутономни женски центар прати убиства жена у породичном пртнерском контексту на основу медијских извештаја активно 11 година и додатно последњих шест година прикупљају податке од надлежних институција, полиције, центра и тужилаштва.

"Тешко је говорити о ова два конкретна случаја јер немамо довољно информација. Оно што се чини да је случај је, пре свега, процена безбедносних ризика у ситуацијама насиља према женама - да ли је био процењен висок ризик од смртног исхода насиља, а са друге стране примена мера које ће довести до минимизирања и потпуног уклањања таквих ризик", рекла је Лацмановићева.

Жртве су се најчешће жалиле да и након пријаве поступци трају дуго, да често нису имале правне заступнике, као и да су ричишта одлагана. Пример из Врања - жена је три пута пријављивала насилника, али је на крају одустајала од тужбе.

Према њеним речима, постоје бројни разлози зашто жртве одустају од вођења поступака.

"Рекла бих да управо чињеница да су неке жене пријвиле насиље и да су убијене јесте један од разлога који обесхрабрује друге жене да пријаве насиље и да уђу у поступке. Што се тиче одговорности, оно што је заправо кључ и најчешћи проблем је да инситуције често инсистирају на сведочењу жртве као главном доказу. Међутим, тужилаштво има могућности и надлежности да затражи прикупљање додатних информација, може да се узму изјаве од других чланова породице, ако је било сведока, изјаве сведока, да се користе медицински извештаји итд", напомиње она.

Безбедносни план

Највжније је да се не заснива смо на сведочењу жртве један случај, већ да постоји и други докази који се могу прикупити, каже Лацмановићева.

Сматра да је важно за жене да пре него што пријаве насиље да се направи безбедностни план, да се јаве женским организацијама како би се ризици од убиства смањили.

"Било би добро да жене пре него што пријаве насиље надлежним инситуцијама јаве женским организацијама како би се са њима направио безбедносни план, где иду, шта са собом носе, са сваком женом разрађује се индивидуално, да ли има посао, да ли иде у сигурну кућу или постоје друге алтернативе", каже Лацмановићева.

Изостанак координисаног одговора институција

Лацмановићева каже да постоје различити проблеми у самом систему - изостанак координисаног одговора институција, размена информација међу инситуцијама, процена безбедносних ризика и мера које су усмерене на њихово уклањање.

То су различити нивои у самом процесуирању случајева, али најважније да инситуције имају законску одговорност али и надлежност да зауставе и спрече насиље, да пруже жртвама подршку а са друге стране да доведу до тога да се насилник заустави и казни, указала је Лацмновићева.

Према њеним речима, институције често инсистирају на томе да немају довољно капацитета, да постоје кадровски и технички проблеми.

"То је питање за институције, то не може бити оправдање да поред тога што је неко три пута пријавио насиље то насиље не буде заустављено и онда сутрадан читамо овакве исходе", зкључила је Лацмновићева.