Жене вишеструко оптерећене, после рада у фирми, нико им не рачуна кућне послове

Истраживање је показало да су жене вишеструко оптерећене, односно да се кућни рад не може посматрати одвојено од укупних услова живота које жене живе, од најнесигурнијих услова рада преко недовољне подршке вртића и других институција до менталног здравља.

Нађа Бобичић је истакла за РТС да кућни рад није одвојен феномен и да га треба посматрати као један сегмент живота жена, и да се све што нас мучи повезује са њим.

"Очигледна је родна неједнакост, углавном су жене те које или обављају кућни рад доминантно или ако се евентуално договоре с партнерима да је та расподела мало равноправнија, онда су оне опет те које мисле шта све треба урадити и обављају ‘менаџерске’ послове", сматра Бобичићева. 

Шта је кућни неплаћени рад

Објашњава да се под кућним радом подразумевају све радње које треба обавити да би домаћинство функционисало, од одласка у куповину до неге, бриге о деци и старима, обављања хигијенских послова.

То је огроман корпус послова који дуго времена није био препознат као посао.

"Често се говорило, па она је домаћица ништа не ради, а у ствари она ради много времена или жена која ради професионално а онда када се врати кући и код куће има додатну смену. И то се зове двострука оптерећеност", истиче Бобичићева.

Како сматра, да би се помогло да се кућни рад другачије организује и вреднује, неопходна је боља инфраструктура, да постоји више домова здравља, више вртића, али и брига заједнице да се кућни рад распореди.

"Није довољно да се све сведе на договор унутар породице. Није довољно ни мењање ставова да је жени место у кухињи, потребно је заиста да реформишемо читави систем у смислу поштовања пословања и бриге, и да признамо рад, што се и признаје у новом закону о родној равноправности", нагласила је Бобичићева.

Центар је, у сарадњи са Удружењем за културу и умјетност "Црвена" из Сарајева реализовао  истраживање а циљна група биле су младе жене, такозване миленијалке из Србије и Босне и Херцеговине.

Додаје да у регионалном смислу не постоје неке разлике, жене су генерацијски доста блиске, а изазови које имају су углавном слични.

Међутим, постоје разлике између мањих места и већих градова и неке класне разлике.

Наводи и да нису радили социолошко истраживање на великим бројкама, да су више покушавали индивидуално да разговарају са женама од 19. до 34. године и да у том смислу разлике нису биле велике.

Кућни рад у стрипу – ко се препознаје

Као део истраживања, организовали су радионице на којима су жене говориле о искуствима. Њихове приче послужиле су као основа за пет епизода стрипа. 

Стрип је, истиче веома добро прихваћен, написала га је Лела Каламовић, уметница из Сарајева, а илустровала Даница Јевђовић из Ужица.

"Оне су покушале да те фокус групе с којима смо радили истраживање некако сажму у неколиком сцена које су карактеристичне. И сви смо препознали те ситуације када жена каже: ‘Јао, не могу више ово овако’ или ‘Да ли је ово реално’. Људи су се препознали у овим сценама", истиче Бобичићева.

Наглашава да је кућни рад тек прихваћен у закону, да га треба развијати и донети подзаконске акте. Важно је, додаје, и утицати на целокупно друштво – од тога да се о кућном раду говори у образовању до постојања курсева.

"Некада је у школи постојало домаћинство где су се сви учили пословима, до растерећења жена и у професионалном раду много тога може да се уради", закључила је Бобичићева.