Како мештани ужичког краја спремају печеницу за Божић

У Мршељима код Пожеге на Туциндан се рéди печеница. Уједно, то је прилика да се комшије друже у припреми божићних празника, како кажу, у радости и весељу. А због тога засвира и труба.

Кад се уреди, месо се пече у фуруни, обавезно у земљаној пржуљи – традиција коју немају намеру да прекину.

"Од давнина, од старина, од прадеде, деде, оца, па све до сад се тако ради. Застане се мало, радови око Божића, од Нове године, празнује се до по Новој години српској 14. јануара, све се празнује", каже Златко Станић из Мршеља.

За оне који живе у граду, решење је набавка меса у печењарама.

Ужице и Чачак су се прочули по печењу, због тога су многи на време и резервисали месо.

"Поред ужичких муштерија долазе нам купци и са Златибора, из Црне Горе, Босне. А већина њих купује по килограм, два, три до пет. Због целе ситуације у земљи мања су окупљања, али у принципу тако иде", каже Марко Бонџулић, власник печењаре у Ужицу.

У многим селима домаћини се одлучују да испеку цело прасе, али је традиција модернизована па то често препусте професионалцима.

"Нема сад ни мразева. Најбоља је кад заледи мало, па се једе. Кад покоруши ледић и онда једеш, милина. Слатко", каже Петар Станисављевић из Добриње.

Ове године у дефициту су прасићи, месо је скупље него прошле године због потражње. Све је мање и професионалних месара, због тога Славко Аћимовић три дана уочи Божића не стиже да спава.

"И ово лепо време, доста се људи вратило где има, што је за похвалу. Људи су се вратили да мало ето у кругу породице те божићне празнике прославе", каже Славко Аћимовић, месар из Мађера.

И пандемија је допринела да дедовина поново буде место породичног окупљања. Тако ће се чувати имовина, а традиција божићних обичаја преносити и будућим генерацијама.