У поцеринским ружичњацима - актуелно калемљење

Док је врело и у хладу, како је на сунцу, најбоље знају узгајивачи ружа из Поцерине. У пољу током целог дана калеме руже.

У левој руци калем, а у десној оштар нож. На побрђу у атару Заблаћа, калемари застану поред сваке дивље руже које су засађене јесенас. Раде у пару, вешто и брзо.

“Сваку биљку засечемо. Ставимо калем окца, и то је то. И цео дан тако. Врућина је, није страшно. На то смо навикли”, наводи Верица Јакшић из Синошевића.

Зорица Дамјановић додаје: “Вежем калем, сваки. То је битно, да би могло да се прими. Ја морам да пожурим, да стигнем калемарку, јер не сме да се суши много овај калем. Не сме да буде дуго отворен”.

Калемара нема довољно. Вољни да један од најбитнијих послова у ружичњацима ураде на време, произвођачи удружено помажу једни другима.

“Удружујемо се због ових врућина. Да бисмо што више урадили у том временском периоду. Једни код других. Калемљење је један од најбитнијх послова. Јако мало калемара има”, истиче Љиљана Димитрић из Заблаћа. “Ја калемим већ 20 година. Нешто млађе, нико се не прихвата тог посла. Јесте, захтевно. Јер од калемара све зависи”, истиче Љиљана.

На другој парцели, редови пуни крупних и ситних цветова. Различитих боја и мириса, руже стаблашице које ће на јесен бити за продају.

“Одржавамо ове стаблашице које су већ одгајене, за јесен да се ваде. Настављамо калемљење стаблашица, тако да не знамо шта ћемо пре од посла да урадимо. Буквално. Подносимо ми добро, навикли смо се. Оне се исто још добро држе, зато што смо земљиште добро припремили, одржавамо и здрав лист. Нема инсеката, нема болести. Тако да оне и даље цветају”, наглашава Раде Ивановић из Синошевића.

За купце у Поцерини не брину, и производња је углавном унапред уговорена. Од саднице дивље руже, до цветне стаблашице, прођу три године.