Хоће ли архиве тајне службе трајно остати закључане

Сто једанаест километара докумената о готово шест милиона грађана – то је грађа коју је четири деценије прикупљало четврт милиона обавештајаца и информаната Штазија. Три деценије од пада Берлинског зида, слагалица се и даље саставља.

Дописник РТС-а и листа Политика из Немачке Ненад Радичевић каже да отварање Штазијевих архива није допринело откривању великих истина.

"Тек пре десет година сазнали смо да је западнонемачки полицајац, који је 1968. године убио студента на протестима, заправо био агент Штазија", наводи Радичевић.

Седаманест хиљада бивших Штазијеваца било је у јавној служби - двадесет година од пада Берлинског зида. Иако су високо на агенди победника хладног рата били управо лустрација и прекид веза са КГБ-ом.

Како истиче Радичевић, Матија Свалдинг, бивши агент Штазија који је радио у Дрездену у то време и, како сви сумњају, познавао и Путина - у то време тамошњег агента КГБ-а, тренутно је на челу фирме која ће градити други крак гасовода "Северни ток", претходно је био на челу фирме која је градила први крак.

У самокритици, Немци кажу, када би, после денацификације и уједињења две Немачке, имали трећу прилику за лустрацију, вероватно не би било ни пропуста. Ипак, и даље су јединствен пример најширег откривања досијеа. Узор и за некадашњу Југославију, у постпетооктобарском залету.

Пре 17 година, први пут је законом уређен рад служби безбедности, али и досијеа - да се она од пре 2002. отворе по посебном закону, а да се за сва будућа, грађанима омогући увид да ли су на мерама.

Документи нису отворени, иако су и сами политичари били подељени на заговорнике јавног читања и оне који су чак предлагали да се досијеа комисијски спале, због зле крви коју тема изазива.

Имена оперативаца никада се не откривају

Генерал Светко Ковач, као директор ВБА, пре 15 година, са делегацијом је био у Берлину. Технички део процеса отварања досијеа био је примењив и код нас.

"Подаци који се не отварају подразумевају опште стандарде - имена оперативаца и извора, информације који би наштетиле трећим лицима, док се остали се подаци отварају", указује Ковач.

Зашто нису отворена, професор Андреја Савић, који је реформисао службу из ДБ-а у БИА, нема дилему.

"Безбедносни комплекс је подређен политичком и када је реч о приоритетима и материјалној обезбеђености и кадровима, она следи актуелну политику", указује Савић.

Да ризик од политичке злоупотребе постоји, доказују многе посткомунистичке земље. Најдрастичније - Албанија, Румунија, па и Словенија. Ипак, стручњаци су уверени - отварање досијеа има историјску улогу.

Према речима Савића, многе ствари су у демократском погледу кориговане и те службе су морале да се реформишу.

"Ако сте изашли из Хладног рата као победник, онда је то захтевало промене обима захвата", каже Савић.

"Књига костура"

То доказују и "Породични драгуљи" – документа ЦИА из 1973. године, када је клупко око афере "Вотергејт" почело да се одмотава. Први човек Ленглија наложио је агентима да на папир ставе све недозвољене радње, којима су прибегавали.

Отуда колекција коју је Кисинџер звао "књигом костура". У њој потврда сценарија за филм "Добри пастир". За покушаје убиства Фидела Кастра, Кенедијеви су њујоршког мафијаша платили 150.000 долара. Али детаље убиства Џона Кенедија, документа не откривају.

Богољуб Милосављевић са Правног факултета Универзитета Унион каже да је Америка једини пут имала неко шире отварање досијеа, на крају Хуверове владавине у ФБИ. "Том истрагом је утврђено шта се све радило у време макартизма, у време прогона оних који су били симпатизери комуниста".

По Закону о слободи информација, ЦИА декласификује документа на сваких 25 година и објављује их на сајту. Међу 13 милиона страница и анализа стања у Југославији – 1971. године од шест сценарија, у четири су претпоставили непријатељски разлаз република некадашње СФРЈ.