Животна прича Милутина Миланковића

Изложена су документа која приказују научникову животну причу – од почетка школовања до познатог Канона осунчавања. А колико ће ђаци знати о њему зависи од професора.

"Знам да сам се ја заинтересовала када је наша професорка физике дошла и рекла нам да треба да радимо неке пројекте у вези са Милутином Миланковићем", каже ученица Хемијско-прехрамбене технолошке школе Валентина Јовић.

Ученица Катарина Жарковић, такође из Хемијско-прехрамбене технолошке школе каже да је тужно јер се деца у суштини не интересују.

"Ми мислимо да су неки страни научници вероватно битнији од неких наших", наводи Катарина

Милутун Миланковић је каријеру провео у Србији, а научним достигнућима обележио је светску науку 20. века.

"Био је седми доктор техничких наука у Аустроугарској монархији и први доктор техничких наука у Србији. И цео свој научни опус остварио је у тако скромним условима", истиче председник Академије инжењерских наука Србије професор Бранко Ковачевић.

А тамо где је провео радни век – у Ректорату Универзитета у Београду је Миланковићева спомен соба.

Биографија српског научника 

Математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука – сва та занимања стапају се у јендо име – Милутин Миланковић.

Творац је времена, али је у свету најпознатији као аутор астрономске теорије климатских промена, којом је објаснио мистерију ледених доба.

Његова животна прича је почела 28. маја 1879. године у Даљу, на десној обали Дунава, у Аустроугарском царству.

Имао је сестру близнакињу, три брата и две сестре. Потицао је из имућне и земљорадничке и трговачке породице. Његов отац Милан се бавио и локалном политиком, али је умро млад, када је Милутин имао осам година.

Српски научник је због осетљивог здравља стекао основно образовање код куће у родном Даљу, где су га подучавали приватни учитељи.

На наговор свог професора математике са 17 година, 1896. године, одлази у Беч где се определио за студирање грађевине. Завршио их је шест година касније, а 1904. постаје доктор техничких наука.

За климатологију Милутин Миланковић почео је да се интересује 1911. године. Уочио је значајно питање које ће постати једно од главних области његовог научног истраживања - мистерија леденог доба.

Испитивао је климу Марса, Меркуру и Венере.  

На почетку Првог светског рата оженио се Христином Топузовић са којом одлази на свадбено путовање у Даљ. Међутим, како је био држављанин Србије са којом је Аустроугарска ратовала, Миланковић је ухапшен и пребачен у логор Нежидер на Балатонском језеру где је провео шест месеци.

Након рата, Миланковић се са породицом вратио у Београд, 19. марта 1919. године. Наставио је каријеру на Универзитету где је изабран за редовног професора небеске механике на Филозофском факултету.

После Другог светског рата, Миланковић је изабран за потпредседника Српске академије наука и то у три мандата у периоду од 1948. до 1958. Од 1948. до 1951. налазио се на месту директора Астрономске опсерваторије у Београду.

Миланковићева богата и инспиративна животна прича завршила 12. децембра 1958. година након што је доживео мождани удар. Сахрањен је у Београду. Оставио је поруку да његови посмртни остаци буду пребачени у Даљ, што је учињено 1966. године.

Њему у част, једном кратеру на тамној страни Месеца дато је његово име 1970. године, а три године касније и на Марсу једном кратеру дато је име Миланковић.

Једно небеско тело, планетоид, којег су открили српски астрономи, носи име 1605 Миланковић.

Европско геофизичко друштво установило је медаљу „Милутин Миланковић" 1993. године која се додељује научницима за изузетне заслуге у дугопериодичном проучавању и моделирању климе. Од 2003. године, ову медаљу додељује Европска унија за геонауке.