недеља, 01.11.2026, 09:25 -> 09:45
Извор: РТС
Вулић Бојовић: Млади променили начин на који се разговара о одговорности, солидарности и будућности
Две године након пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, у којем је страдало 16 људи, последице несреће и даље се осећају у целом друштву. Психолог Радмила Вулић Бојовић рекла је за РТС да су почетни шок, туга и бес прерасли у потребу за повезивањем, солидарношћу и борбом за истину и правду.
Радмила Вулић Бојовић оценила је да је пад надстрешнице био догађај без преседана, који је дубоко потресао грађане и отворио питања сигурности, одговорности и поверења у институције.
"Ужасно потресан губитак шеснаест невиних живота. За сваког човека је то заправо спознаја да је то могао бити било ко", навела је Вулић Бојовић.
Према њеним речима, реакција надлежних након трагедије није била адекватна, што је код грађана, поред туге и саосећања, изазвало љутњу и бес.
Истиче да је трагедија пробудила свест о солидарности и потреби да људи саосећају са туђим болом, посебно након низа тешких догађаја који су претходних година потресли Србију.
"Млади су постали својеврсни светионик"
Говорећи о томе како су се почетни шок и туга претворили у потребу за друштвеним променама, Вулић Бојовићева истиче да је повезивање грађана било природан одговор на трагедију.
"Тај процес потребе да се људи повежу, да људи заједно некако пролазе кроз борбу за истином и правдом је нешто што је природни људски инстинкт", објаснила је психолошкиња.
Посебно је указала на улогу младих, који су, како оцењује, променили начин на који се у друштву разговара о одговорности, солидарности и будућности.
"Они су заправо постали нека врста светионика. Пре свега зато што су променили позицију. Они су пошли од себе, од своје потребе и нису одустајали од свога циља, без обзира на последице", рекла је Вулић Бојовићева.
Сматра да су млади мање оптерећени страхом од последица и искуствима претходних генерација, што им је омогућило да истрају у својим захтевима.
"Неизвесност отежава процес жаловања"
Иако су прошле две године, бол због губитка 16 живота није нестала. Психолошкиња објашњава да тугу додатно отежава недостатак јасних одговора о околностима трагедије.
"Овде ми нисмо имали прилику да добијемо, што би ми у психологији рекли, кохерентан наратив, заокружену причу", истакла је Вулић Бојовићева.
Наглашава да су за очување сећања на страдале важни заједнички ритуали, обележавање годишњица и места на којима грађани могу да одају почаст жртвама.
Указује и да дуготрајна неизвесност, чекање на одговоре и судске одлуке додатно нарушавају поверење у институције.
Ипак, сматра да је трагедија донела и промену у свести грађана.
"Чини ми се да су људи постали свеснији себе, постали свеснији своје снаге, постали свеснији онога шта могу да ураде када се удруже заједно", закључила је Вулић Бојовићева.
