За Лукиће царинске процедуре већа главобоља од вукова

Месецима се на Јабуци, на 1.360 метара надморске висине, све бели. Али и невидљива, под снегом, граница налаже посебан режим кретања – и већ три стотине метара од куће Миша и Новке Лукић, где почиње друга држава, живот се компликује.

"Да је ђед и прађед знао какве ћемо проблеме имати, сигурно би се иселио одавде. Стоку броје, да ли шверцујем, да ли ћерам да продам, или ћерам на пашњак, сумња постоји, а то је моје", каже Мишо Лукић са Јабуке.

Упркос свему и за разлику од других, Лукићи од ових врлети нису одустали – обрађују готово педесет хектара земље, имају 220 оваца, 30 говеда, коње, камионе, три трактора и најважније – децу и унучиће на имању.

"Стижемо, с великом љубављу, све се постиже. И дечица помажу, сви изађу напоље с татом, сви раде", каже Слађана Лукић. 

"Волим ово што радим и што сам овде остао, баш сам привржен за то, привржен сам за родитеље мало и иначе за село, волим и животиње и стоку и све", каже Бранко Лукић са Јабуке.

Све је стицано генерацијама, тешким радом, а једино што су, као помоћ очекивали, јесте добар пут – макадамски, и чишћење зими, да се не понови снежно јутро, када се Новка породила на завејаном путу.

"Био је лош дан, пошла сам ујутру у пола шест и нисам стигла, на путу сам се породила. У помоћ су притекли после и комшије, кумови, све је прошло у реду, одлично", каже Новка Лукић и додаје да јој је ћерка сада удата и да има троје деце.

Тридесет три године касније, Лукићи очекују нову бебу. И још се питају шта ће тачно деци оставити у наслеђе, јер ни богато имање, прадедовски аманет, ни сва ова лепота, некако, не могу прикрити границу и беспуће.