Живот са хендикепом, за пријатељство нема препрека

Њихово дружење најчешће почиње код клавира, али зна да засвира и хармонику и оргуље. Ипак, тек када заврши радни дан физиотерапеута. Уз то је и апсолвент дефектологије. У паузи између учења и посла, Милица Илић волонтира.

"Када се човек дарује другима то је засигурно велика ствар. Два-три пута недељно долазим, имам са њима радионице а гледам да ту буде и музике, да они певају јер узајамна помоћ значи њима, али и мени", наводи Милица.

Најбољи део дана је, кажу млади, кад Милица сврати и када засвира. Зато су Миличини другари одлучили да јој помогну. Знају да јој је сваки испит изазов, јер нема литературу.

У акцији прикупљања чепова "Хендикеп за хендикеп" скупили су довољно и она ће преостале испите спремати на рачунару који ћирилицу и латиницу преводи на Брајево писмо.

"Сваки родитељ жели да васпита дете у том духу да помаже другима и да осети колико је лепо помоћи некоме. Наша деца су навикнута да се међусобно помажу јер махом сви имају неке проблеме и диван је осећај и за њих када схвате да су успели да њиховој другарици која је слепа помогну да заврши факултет и видите колико су они данас срећни", наводи Славица Живковић, родитељ члана креативно-едукативног центра "Кец".

Будући дипломирани дефектолог, чини се, у пракси је научила најважнију лекцију.

"Такав подухват је велик – они помажу мени и ја помажем њима", наводи Милица.

Први задатак другара из "Кеца" био је да анимирају комшије, а придружили су им се и они који их не познају. Иза њиховог подухвата стале су и велике компаније. Један компјутер није крај, кажу, тек је почетак.