Недовољно донора, а много угрожених живота

У недељи када је Војномедицинска академија обележила 172. рођендан, стручњаци те установе предавање о значају програма трансплантације, одржали су у Центру за мировне операције Генералштаба Војске Србије. Уследило је и потписивање донорских картица.

"Мислим да нај начин могу да помогнем некоме коме је живот угрожен, а у случају да мени ти органи више не требају", каже капетан Владан Аликсић.

Пуковник Миливоје Пајовић из Центра за мировне операције прича да је већ шест година поносни власник донорске картице.

"То је почело још док сам службовао у гарнизону у Пожаревцу, када је више десетина мојих колега са спремношћу и радошћу и потпуним уверењем да чине добру ствар приступило великој акцији", додаје Пајовић.

"Они су све то пажљиво саслушали. Они потписују донорске картице, а највећи број њих потписује да јер жели да направимо једно хуманије друштво, у коме ћемо сви имати веће шансе да се лечимо у нашој земљи и наших најближих", наводи координатор за трансплантацију ВМА др Ђоко Максић. 

У Србији поступак потписивања донорских картица почела је најпре Војномедицинска академија још 2002. године. Тада је картицу потписао и глумац и редитељ Драган Бјелогрлић, који се 2009. прикључио и националој кампањи "Продужи живот", коју су покренули Радио-телевизија Србије и Министарство здравља.

Иако се у овој области од тада до данас много урадило, и даље нисмо много одмакли на европској лествици по броју трансплантација.

"Зашто је тако код нас, не знам... можда и знам али би то тражило мало дужу елаборацију. Мислим да је решење пут у претпостављеној сагласноти, односно да се самим добијањем личне карте, претпоставља да сте донор органа. Ви се изјашњавате само уколико то не желите. Тако је у већини цивилизованих држава, не видим зашто тако не би било код нас", каже Драган Бјелогрлић.

Међутим, закон на папиру неће вредети уколико не схватимо значај даривања, да су много веће шансе да нам током живота затреба трансплантација него да будемо давалац. Да када се један живот угаси више других буде спасено, односно да уколико смо спремни да прихватимо орган и трансплантацију, онда не би требало много ни да размишљамо о одговору на питање да ли бисмо били давалац органа.