Дванаест година од убиства Зорана Ђинђића

Зоран Ђинђић је погођен хицем у срце, у дворишту зграде Владе Србије, 12. марта 2003. у 12.25, а његов телохранитељ је рањен.

Атентату на премијера је претходио неуспели покушај атентата 21. фебруара 2003, на ауто-путу Београд–Загреб, код хале Арена, што је такође обухваћено пресудом атентаторима, припадницима "земунског клана".

Одмах после убиства председника Владе, проглашено је ванредно стање и покренута акција "Сабља", у оквиру које су ухапшени а после троипогодишњег процеса и осуђени припадници "земунског клана" као организатори и извршиоци убиства, док су иницијатори до данас остали непознати.

Ђинђић је рођен 1. августа 1952. Још током студија запажен је као један од првих, млађих дисидената тадашње СФРЈ.

Дипломирао је филозофију 1974. године, а докторирао 1979. на Универзитету у Констанцу у Немачкој.

Са још 12 интелектуалаца 1989. године учествовао је у обнављању Демократске странке, чиме се активно укључио у политички живот.

Јануара 1994. године изабран је за председника ДС-а, на чијем челу је остао до трагичне смрти.

Предводио је више опозиционих савеза у борби против режима Слободана Милошевића, а као представник коалиције "Заједно" 21. јануара 1997. изабран је за градоначелника Београда, након такозваног лекс специјалиса, који је уследио после масовних уличних протеста због намештања изборних резултата и под притиском међународне заједнице.

Због бројних несугласица колиција "Заједно" се распала крајем јуна 1997, а Ђинђић је, гласовима одборника СПО-а и тадашње опозиције у градском парламенту (СРС и СПС), смењен са места градоначелника.

Амерички недељник Тајм је септембра 1999. године уврстио Ђинђића међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума. Ђинђић је био једна од кључних личности промена у Србији 2000. године, као шеф централног изборног штаба и координатор промотивне кампање ДОС-а за савезне изборе септембра 2000, после којих је уследио масовни бунт и прелом 5. октобра 2000.

Ђинђић је потом постао председник Владе.

Добитник је угледне немачке награде "Бамби" за 2000. годину у области политике, а 2002. у Прагу је примио награду Фондације "Полак" за допринос развоју демократије у Србији.

Аутор је више научних радова из области филозофије и политичке теорије и преводилац односно приређивач неколико филозофских и теоријских дела. Активно се бавио и политичком публицистиком.