Лесковац, сан о српском Манчестеру

Испод брда, на месту старог илирског насеља, налазило се језеро. Кад се оно исушило никла је лескова биљка, по којој ће овај град добити име. Тако бар каже легенда. Ћевапи из ове долине допали су се британској краљици, Брежњеву, Де Голу, чак и једној дами – Софији Лорен. У њему су се први пут срели Тома Здравковић и Силвана.

У центру Јабланичког округа, чека нас Лесковац. Када га је византијски цар поклонио великом жупану Стефану Немањи, звали су га Дубочица. Кад је овде цветала текстилна индустрија, звали су га српски Манчестер. Лесковчани помало цинично кажу да овде данас цвета само паприка.

О том љутитом менталитету сатирично је писао и Јеврејин, доктор Жак Конфино, средином 19. века. Оно што је Нушић био за Србију, то је Конфино за Лесковац. Своје приче писао је у градској кући, саграђеној 60-их година деветнаестог века. Пре два века девојачка соба није могла да се замисли без девојачке спреме.

"Ово је један веома интересантан предмет – саше, тј. џеп. Свака млада девојка га је имала у девојачкој спреми, када дођу сватови да она нешто дарива. Није било шансе поклонити ћилим или кошуљу свакоме, али марамицу јесте", то нам прича Слађана Рајковић, етнолог.

Две-три генерације касније, Лесковчанке можда немају девојачку спрему саше, ни џеп, али воле да се лицкају. А имале су и где и чиме јер су њихов град деценијама звали градом козметике.

"Невена" је била препознатљива и цео југ је био препознатљив по њој, и сам улаз у град имао је једну таблу на којој је писало 'добро дошли у град козметике'", каже Миљан Миљковић, директор ове фабрике у којој и даље све мирише на детињство, када нико није помишљао да купује неке друге шампоне, сапуне и креме за бебе.

А онда заплет. Прича о приватизацији ове фабрике толико је замршена да ни Лесковчани не знају да је објасне, али од 2000. до данас слушају три речи: приватизација, реструктурирање и преживљавање. Од 2010. "Невена" се враћа међу живе, али бојажљиво.

Нису ни запослени у "Здрављу" очекивали да ће се њихова прича на крају добро завршити. Ова фабрика ипак је пример успешне приватизације, а многима је остала прва асоцијација на Лесковац. "Здравље" је део америчке компаније "Актавис", треће по величини генеричке фармацеутске компаније у свету.

"Овде имамо три производна погона, у једном се као највећем производе чврсте форме, тако да је он у ствари окосница пословања, имамо и мањи погон који смо отворили ове године, у којем се производи лек за терапију Паркинсонове болести, и трећи производ капи за нос, који правимо 30-ак година, који иде на руско тржиште, али покривамо и српско тржиште и бивше руске републике", каже Бојан Јовић, директор "Здравља Актавис".

Пола Лесковчана ради, пола не ради, тако данас изгледа крвна слика града.

"То је већ хроничан проблем не само данас већ и наредног периода, имамо око 24.000 незапослених, однос је пола-пола, није сјајно, а ако вам кажем да је град највећи послодавац – то показује негативну слику у том правцу", каже градоначелник Горан Цветановић.

А Стројковачка воденица чува тајну о довитљивим и спретним Лесковчанима. И гајтану. После српско-бугарског рата у 19. веку, Лесковчани нису без царине могли да га увозе. Чувена је прича како су преко знаменитог Бугарина Стевана Бојаџова прокријумчарили у Србију чаркове, то јест машине за прављење вуненог гајтана. Бојаџов и лесковачке преље ударили су темеље, на којима су скоро век касније изградили текстилну индустрију. Лесковац су тада звали мали Манчестер.

"Лесковац тада мења своје рухо, из гуња Лесковчани почињу да прате моду, улази европеизација на мала врата, сада имамо одела, жене улазе у најмодерније хаљине, торбице, шешире, накит... други живот, развија се хотелијерство, много кафана", каже Верољуб Трајковић, историчар.

Сећање на то време данас, нажалост, чувају само рушевине. Град економског чуда у периоду између два светска рата, нестао је у једном дану. Током савезничког бомбардовања 6. септембра 1944. град је буквално препариран.

Лесковац данас броји око 150.000 становника. Пети је град по величини у Србији. Са другима дели судбину, али има нешто што нема ниједан град. Драгог Бурета.

"То је доајен лесковачког угоститељства, творац уштипка, општепознато је то, и сви Лесковчани кад се помене Буре знају – то је роштиљ, а роштиљ је само лесковачки, немате другу пљескавицу него лесковачку, немате други ћевап него лесковачки, а поготово мућкалицу", тврди нам то Драган Стаменковић, угоститељ из етно-куће "Грош".

Чувени, али мање познат лесковачки специјалитет је спржа. Личи на дуван чварке, али Лесковчани кажу да је много укуснија. У шали кажу и да је разговор са доктором забрањен кад се уђе у кафану. И кад се на столу нађе лесковачки воз.

Роштиљ без ајвара је као гулаш без лука, то ће вам овде сви рећи. И у то убеђују и странце. Са сајма зимнице прошле године је градоначелник грчког града Кавале, побратима Лесковца, однео кући чак 700 килограма ајвара.

"Најаутентичније место, место где се родио прави ајвар, први бренд после лесковачког меса, и један од три бренда заштићених по лисабонском споразуму на светском нивоу. Данас су наши гости Словенци, њих 40-ак је ту, пробаће специјалитет, однети, надам се и препоручити", каже председник Привредне коморе Лесковца.

На сајму, као у војвођанској песми – свега има, то је истина. Свако своју теглу хвали. Ајвар љут, ајвар сладак, љутеница. Велики број младих Лесковчана прави ајвар и од тога живи. Али паприке ипак нема толико. Млади се жале на незапосленост, блед провод и да све оде у Београд, или у Ниш. Иде се у "Културни центар".

Ипак, нису отишли сви млади. Фолклораши поново на окупу. Чак четири године није било ансамбла, јер млади у коло нису хтели.

"Први ансамбл се враћа у форму, кренуло се са великим бројем концерата, у граду и по Србији, нажалост нисмо имали турнеју ван земље, неки квалитетан фестивал, али надам се да ћемо и то следеће године успети да реализујемо", рекао је Братислав Станисављевић из КУД "Абрашевић".

Имају Лесковчани још један бренд. Мада њега сви својатају. У овом граду Тома Здравковић је почео да пева, дошавши из околног Печењевца. Овде је сасвим случајно упознао Силвану Арменулић, а кад га је чула – она је занемела. Баш на овом месту где је некад била чувена "Радан кафана". Једну од прича о највећем српском боему прича Александар Давинић, који је са Томом често седео за кафанским столом.

"Сео Тома и одједаред око поноћи поче да плаче, ови га питају: шта је бре, а он онако гледа, каже: лепо је вама, а видиш ли оног тамо дечка... а напољу снег, а дечко преко пута гледа у Тому, бос, поцепан, и Тома устане, скине ципеле и да му. И тражи од њега папуче... каже Тома: нека има он, да греје своје кости, а мени зовите такси", прича Александар Давинић, бивши дописник Политике из Лесковца.

Каже да млади Лесковчани воле кафану и Томине песме, али да се све променило. Осим једног. И кад се нема пара, Лесковчани не кукају, него ударе бригу на весеље. И буде лакше. А сва егзотика српског југа, по лесковачки се најбоље разуме.

"Пет ћевапа, две вешаљке, три ражњића и уштипак, пљескавице две копаљке, сагрувано да су ипак. Издусмо се, каиш ми стомаче стеза, келнер што ми пиће носи пита клакер ил' кабеза, рецитује хроничар Лесковца Драган Радовић, за крај наше приче.