Велика Плана - од Тополе до Тополске

На деведесетом километру од Београда дочекала нас је Велика Плана. Од тамног вилајета, Османлија на Балкану, Кочине чете и плањанских хајдука, све до данас, лежи на левој обали краљице српских река. Многи је, и то не у шали, називају Франкфуртом на Морави.

Први хроничар колегиница Јадранка Мићовић, новинарка Радио Плане. Прича да је Велика Плана постала варош краљевим указом пре 90 година. Објашњава и име свог града.

"Некако најближи опис у преводу назива нашег места је равница, зато је Велика Плана, на латинском planus значи равно. То би могло да значи да је Плана на лепом, равном месту, али не и да је нама овде све равно до Косова. Знамо ми да се изборимо, побунимо, кажемо кад нам се нешто не допада", каже Јадранка.

Овај део Србије је побуњенички крај. Тако је било и некада, у време Првог српског устанка.

Директорка библиотеке Сања Стојадиновић објашњава да се Плана први пут помиње 1724. године када су ревносни и одговорни Аустријанци направили попис. Помиње се Плана са 22 куће.

"Први списак је из 1787, то су били људи који су учествовали у Кочиној побуни, а следећи списак је из 1824, исто непотпун, када је направљен списак људи који су чували овце и козе", објашњава Стојадиновићева.

Дејан Шулкић Велику Плану води већ десет година. Тврди да бунта има и данас, да се опозиција буни што је највише власти пригрлио за себе.

"Шта би опозиција друго замерала председнику општине осим да много сам одлучује. Ја мислим да виши ниво овлашћења захтева и већу одговорност. Могао бих сасвим сигурно да кажем да висока страначка политика не станује у нашој локалној самоуправи", каже председник општине.

Није Морава једино што у Плани не сија старим сјајем. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века овај крај био је индустријски понос државе. Српски Чикаго, тако су у то време звали Велику Плану. Данас је слика потпуно супротна. Од српског Чикага постала је Франкфурт на Морави.

"За Плањане је то време било готово идилично. Она генерација која је нестала, а које се сећам, говорила је да је Плана тада била изузетно живо место. Овде се заиста свашта догодило захваљујући прузи која је прошла 1884. Дошле су две немачке породице, из Келна и Беча, отворили прву кланицу овде", каже Јадранка Мићовић.

Председник општине прича да на развалинама некадашњих великих система, постоји нешто што је традиција Плане. "То је месна индустрија, у позадини чега су била примарни прољопривреда и сточарство. Данас то не функционише, али то је била једна од области", тврди Шулкић.

Јандранка Мићовић објашњава да су овде банке Франкфурт на Мајни. Некада их је било чак 20, сада неких 15. "И ми се чудимо да ли има потребе за толиким банкама, јер наша индустрија није развијена", каже Мићовићева.

Преломни тренуци у српској историји догодили су се надомак Плане. У рану зору 26. јула 1817, Вујица Вулићевић упрљао је руке кумовском крвљу. По налогу Милоша Обреновића, кнез смедеревске нахије, војсковођа и народни старешина убио је првог српског вожда - Карађорђа. Његовог писара убио је Вујичин момак Никола Новаковић.

Годину дана касније Вулићевић у знак покајања подиже цркву Покајницу, због које многи данас длазе у Велику Плану.

Знаменити Плањани били су правник Радомир Лукић и светски познат преводилац Велимир Живојиновић Масука, који је студије германистике и естетике завршио у Лајпицигу.

А најпознатија Београђанка из Тополске 18, глумица Снежана Савић, такође је родом из овог града.

"Видим завичај, родно место, рано детињство, полазак у први разред основне. Видим један велики водоторањ преко пута којег је била наша кућа, па смо направили нову, па су родитељи одлучили да се селимо у Београд. Ту се моја сећања, нажалост, завршавају", прича Снежана Савић.

Замерају јој земљаци што не помиње да је овде рођена, него се везује за југ, Власину и Врање. Ипак, она каже да кад путује ка југу, увек застане на деведестом километру од Београда.

"Сећам се возова, железничке станице, пруге, звука локомотиве, деце која су се играла око возова који су ишли споро", сећа се са носталгијом Снежана.

Ка неким другим подстанарским собама у Београду крећу многи млади из Плане.

А у идеалној канцеларији за многе Плањане неко би рекао "бонђорно" уместо добар дан. Није Тоскана, али виногради Радовановића прави су магнет за туристе.

"Дедови су гајили лозу, али ми нисмо због тога постали произвођачи вина, јер су га они правили за себе. Овде је већ педесете године винарија, где сам и ја започео прве дане. Потом је изазвало зашто радити само како вам неко налаже, него исказати се", прича Мија Радовановић.

Први хектар винограда у околном Крњеву никао је пре двадесетак година, када је појам малог винара тек улазио у економске речнике. Данас винским путевима овде стижу многи.

Велика Плана је најживља лети. У кућу на друму највише долазе они којима је овај град на пола пута до летовања. Свраћају у етно село Моравске конаке, као из времена Карађорђа и Милоша.

"Долазе и домаћи туристи, долазе инострани, њих је све више. Бивше републике, највише Словенаца, Македонаца, а од других земаља издвајам Пољску, Чешку, Словачку. То су углавном туристи у транзиту који наш смештај пронађу на интернету", објашњава туризмолог Драгана Милановић.

Међутим, кад лето прође, Велика Плана заћути. До следећег ретко ко скрене са Цариградског друма. А мештани кажу да се реалан живот најбоље види на железничкој станици. И надају се да им нису прошли сви возови.