Век жене која је однела "не" Стаљину

Партизанка и дипломата Драгица Срзентић која је 1948. године однела у Москву историјско писмо Јосипа Броза Тита, Јосифу Висарионовичу Стаљину, прославила је данас у Београду стоти рођендан.

У изјави агенцији Бета, Драгица Срзентић је истакла да није знала садржај писма које је носила у Москву нити је наслућивала да се у њему крије историјско "не" Стаљину, већ да јој је у министарству спољних послова само речено да буде спремна да отпутује и да је поруку тада предала амбасадору Југославије у СССР Владимиру Поповићу.

"Нисам имала пасош, али ми је речено да ће Маршалат то да среди. Добила сам то писмо које сам предала амбасадору, а он ми је рекао да морам остати да добијем одговор. Прелепо сам се провела у Москви, ишла у позориште, галерије... На крају ми је амбасадор рекао да има одговор и да треба да идем", рекла је Срзентић.

Затим се вратила у Београд са одговором Стаљина и Вјачеслава Молотова, али каже, да је садржину поруке коју је носила у Москву сазнала много касније.

"Одговор из Москве предала сам маршалату за Тита који је то писмо у првом реду дао само врху партију, а не свим људима. Ја сам касније сазнала шта пише и било ми је жао због тога јер сам сматрала да немају право да нападају Русе који су ослободили Београд и своје кости остављали овде. Ми не бисмо успели сами да ослободимо Београд", рекла је Драгица Срзентић.

Она је од партизана илегалца и дипломате због ставова о Русима проглашена државним непријатељем и осуђена је 1951. године на 10 година затвора, у коме је провела страшне четири и по године.

"Није ми се свидео начин на који су нападали Русију. Нисам се слагала да су нам Руси непријатељи, они су нам помогли у ослобађању, овде су изгинули", рекла је Драгица и подсетила да је тада ухапшен и њен супруг Воја Срзентић.

"Нисам направила никакве велике грешке, али су ме нападали јер сам када је 'Ошишани јеж' оцртао совјетског војника алудирајући да је нешто покрао, рекла да је срамота да напишемо такво нешто јер су ти војници гинули овде. Друга грешка је била моје питање због чега имамо посебне кухиње, ајде пар људи ту око Тита да их користи, али ми сви остали треба да делимо оно што се има, да буде за све", испричала је Драгица због чега је осуђена на затвор у трајању од 10 година.

"Једна жена - један век"

Драгица Срзентић је рехабилитована одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда је поништена 26. фебруара 2007. године.

Она је рођена 19. новембра 1912. године у Совињаку код Мотовуна у Истри одакле је отишла веома млада, у средњу школу у Загреб.

"Мој животни пут није био лак и чуди ме да сам још жива. Ја сам Истранка коју сам напустила веома млада и отишла сам да се школујем у Загреб, али нисам успела оно што сам желела. Тамо сам завршила средњу школу и желела сам да се бавим музиком, али није било могуће", навела је Драгица Срзентић.

Како каже, данас се осећа још живом, јер су јој на рођендан дошли, како је рекла, "моји из Истре да ме виде". Испричала је да највише жали због тога што није успела у ономе што је највише волела, а то је музика, "али живот је такав".

Данас, када пуни 100 година, истиче да јој је највећа жеља да свет живи нормалније, поштеније и не тако као што данас живимо - да имамо с једне стране богаташе, а са друге стране беду, већ свет у коме сви могу да живе као људи.

"Више ништа не очекујем за себе, али се надам да ће свет ипак наћи начина да у њему људи живе као људи, праведније", поручила је Драгица Срзентић.

Поред њених рођака из Истре и рођака њеног покојног мужа, који је био родом из Улциња, на рођендану су били пријатељи, међу којима редитељ Желимир Жилник који је прошле године о њој снимио документарни филм "Једна жена - један век", а у коме је говорила о свом животу, од илегалца, партизанке, дипломате, до затвореника и касније након изласка из затвора.

Рођендан јој је данас честитао и Иван Клајн чији је отац Хуго Клајн, према њеним речима, био један од ретких који јој је понудио помоћ када је 1955. године изашла из затвора. Тада су јој још помоћ понудили адвокат Миодраг Поповић и професор Вељко Кораћ, док су је дотадашњи блиски пријатељи игнорисали.

Драгица Срзентић и њен супруг Војо су по изласку из затвора отишли да живе у Улцињ јер им је у Београду све одузето, а повратак им је помогао Светозар Вукмановић Темпо у чијем се штабу борила у Другом светском рату.