Траг у простору

Питома, понекад и лења панонска река Тиса, умела је у прошлости и да подивља код високог водостаја, поплави и уништи труд сељака на обалама, запрети насељима. Зато су половином осамнаестог века предузети опсежни мелиорациони радови, утврђивање обала и исправљање тока реке.Тако је највећаа окука Тисе просецањем новог корита у дужини од осам километара код Новог Бечеја доведена тик до варошких кућа.

Панонска лепотица приморана је да напусти старо корито дуго 23 километра. Настала је тако мртваја, касније плодна земља, коју ће народ баш због тога назвати Бисерно острво.

Ово подручје је у почетку било и богато ловиште у које су долазили ловци из разних крајева. Далеке 1781. и 1782. године аустријска власт решила је да распрода све банатске спахилуке, па самим тим и спахилук Турски Бечеј, односно поседе око данашњег Новог Бечеја, које је на лицитацији купио трговац Павле Хаџимихајлов.

Уз посед, њему и члановима породице, припала је и наследна племичка титула. Он је имао три унуке, а једна од њих, Изабела, удала се за сина пуковника аустријске војске Липота Рохонција, и у мираз му је донела око 650 катастарских јутара на Бисерном острву.

Иако без икаквог претходног знања и навика, његов син Гедеон, страшћу која се ретко среће, посветио се воћарству и виноградарству, по чему се убрзо прочуо широм Европе. На светској изложби 1890. године у Паризу добија прву награду за "корпу бресака".

Посебну пажњу је поклањао ексклузивним врстама, па је гајио и продавао тада готово непознате ананас диње и јагоде, као грожђе од кога је правио вина под именом мускат крокан. Вино се продавало у Будимпешти, Лондону, и на другим тржиштима Европе. Ипак, славу су му донеле диње које је назвао "тиски бисер", а баш по њима читав простор између старе или "Мртве Тисе" и њеног новог тока, кажу добио је име Бисерно острво.

После Другог светског рата, имање грофа Геодона Рохонција припало је новобечејском Пољопривредном добру "Соколац", које је последњих деценија доживело судбину сличних газдинстава код нас.

Стање у коме се налази имање данас најбоље се види по некада лепом летњиковцу и његовој околини. Ни трага о баштованлуку и европском квалитету произведеног.

Аутор и уредник: Милица Барјактаревић.