Енциклопедија за радознале

Смиловска језера

Језера Сават I и Сават II су вештачке акумулације направљене у рејону Забрђа, у крашкој Одоровачко-смиловској котлини (на око 700 метара надморске висине) у близини села Смиловаца, зато се називају Смиловска језера.

Од Димитровграда су удаљена око 12 километара северно и до њих води асфалтни пут. Власништво су земљорадничке задруге "Сточар" у Димитровграду. Направљена су 1979, односно 1985. године, због мелиорације пространог крашког поља, односно одводњавања у пролеће и наводњавања у лето и јесен.

Површина Савата I је око 5,3 хектара, са акумулацијом од 83.000 кубних метара воде и највећом дубином од 6 метара, а површина Савата II је око 22 хектара, са акумулацијом од 420.000 кубних метара воде и највећом дубином од 6 метара. Пошто никад нису у потпуности стављена у своју основну функцију, језера су временом порибљена и стављена на газдовање Удружењу спортских риболоваца "Нишава" у Димитровграду.

Терен око језера погодан је за трасирање пешачких, трим стаза, стаза за јахање и бициклистичких стаза, а и за изградњу камп-насеља, бунгалова и ресторана. У близини се налази чувена природна реткост Петрлашка пећина и манастири Света Петка и Свети Кирик и Јулита.

Св. Петка на извору

Према неким предањима, постојање цркве свете Петке у долини Грзе, код Параћина, везује се за краља Милутина, а по другим за Стевана Мусића, сестрића цара Лазара. Основ за ту тврдњу налази се у податку да су Мусићи пореклом из Извора и да и данас постоје њихови директни потомци, чија је крсна слава преподобна мученица света Петка Параскева.

Најзначајнији догађај у историји тог манастира је пренос моштију свете Петке из Видина у Србију. За време боравка светих моштију у манастир у Извору, народ је из свих крајева долазио да се поклони светитељки и потражи утеху и наду у молитви.

Говорећи да "одлазе светој Петки у Извор'' народ је тако заувек дао име тој светињи. Манастир Света Петка Изворска има две цркве, под истим кровом, једну поред друге. Сматра се да је већа црква старија и да потиче из средњег века, а да је мања, ослоњена на њу, касније дозидана.

Сточарство Старе планине

Драгољуб Златковић, агроном, етнолог истраживач, писац драгоцених књига о обичајима пиротског и старопланинског краја, у амбијенту висоравни Вртибог и села Гостуше, говори о златним данима сточарства на пространим саватима Старе планине, предностима и манама задружног живљења, борбама које су се водиле за пашњаке између суседних села, Црновунцима, покушају модернизације сточарства, настанку пиротске овце, одласку младих, постепеном умирању села и гашењу сточарства у тим пределима.

Упркос свему, Златковић верује да је могуће повратити сточарство на Старој планини.

Уредник и редитељ је Миодраг Зупанц, сниматељ Периша Ђинђић.