Родославци: Добри људи Крфа

Саосећање и племенитост су пресудили да се према изгнаницима, те, 1916. године, љубав исказује и делом. Тако је радио и почасни конзул Краљевине Србије – за кога се говори да је био најбогатији Крфљанин, али и Крфљанин највећег срца.

На Крфу се 1916. и наредне године, исписивала таква историја. И вести о свему биле су врло важне.

Слагари и машине су радили даноноћно да би се по свету могло разаслати, на дан по 10.000 примерака ових изгнаничких новина. У Српским новинама је било и порука пристиглих путем Црвеног крста, о томе ко је и где је, да ли су здрави, живи, они који су отишли и они који су остали... Размере трагедије ће се утврдити на мировној конференцији у Паризу, где је остало уписано да је Србија у Великом рату изгубила 27,78 посто своје популације… У новинама су обнародоване одлуке, решења и важна достигнућа избегличке српске збиље на Крфу. Јер, живот је заиста корачао даље.

Много је неиспричаних прича у мозаику о Србији у Великом рату, међу којима је и она о споменику, у селу Нарта, који су италијански војници подигли српским војницима – „својим саборцима Србима, неустрашивим војницима”, како су написали… Ту је и прича о отварању школа ради образовања српске деце и војника на Крфу, али и о успостаљању санитетске јединице коју су основали француски бригадни генерал Де Мондезир и контраадмирал Де Гедон у Ахилиону, дворцу немачког краља који је данас музеј.

Баш као и у оно време, када су са овог острва у разорену Србију, путовале дописнице и разгледнице, са порукама најрођенијима да нада траје, да се у нова сретања верује, да ће све опет бити добро… И неким чудом, мешали су се и бол и песма. Једна – „Љубичице плава”, остала је на Крфу и када су се српски војници вратили у домовину.

А сви делићи мозаика о Србији у Великом рату, сведочанства су и о солидарности међу народима, која уме да проговори јасним гласом у време које се отима разуму: да се најважније лекције уче кроз сузе, осмехе и кораке који боле, и да је љубав једина сила која зло претвара у добро, тугу у радост, а смрт у живот.

Уредник и аутор: Јелена Божовић

Сниматељ: Душко Перић

Монтажа: Горан Дамљановић