Метаморфозе: Кокан Младеновић

То је, каже, место апсолутне слободе. На позоришним сценама разматрано је готово све важно из историје човечанства.

Младеновић је рођен у Нишу где је завршио средњу глумачку школу, у класи Миме Вуковић-Курић. Режију је дипломирао на Факултета драмских уметности у Београду, у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића.

Био је уметнички директор позоришта "Дадов", стални редитељ и уметнички директор Народног позоришта у Сомбору, директор драме Народног позоришта у Београду и управник позоришта Атеље 212.

Ванредни је професор режије на Факултету драмских уметности у Београду. Има осам Стеријиних награда, пет Златних Ћурана на Данима комедије у Јагодини, четири награде Јоаким Вујић и десетине других признања за режију широм некадашње земље. Има и награду Бојан Ступица коју редитељима додељује Савез драмских уметника Србије.

Шекспир, Буњуел, Хармс, Бомарше, Аристофан,  Хајнер Милер, Душан Ковачевић, Ибзен, Александар Поповић, Љубомир Симовић, Селенић, Булгаков, Вида Огњеновић, Басара, Сидран, Дарко Цветић су само неки од аутора чија дела су била инспирација за представе које је режирао. Повод, јер Кокан Младеновић није редитељ текста већ контекста, аутор завршне структуре представа које промишља из визуре приче коју жели да исприча, а тичу се овог времена. Увек са питањем шта тај текст значи у нама данас и шта нам о нашем времену говори. Верује да уметник мора да ствара из импулса свог времена, да теме из окружења препозна као теме за позориште, да критички промишља стварност и свет у којем смо. Јер, позориште је одувек параметар који поставља питања о неправдама и девијацијама у друштву.

Кокан Младеновић је интелектуалац и креативац који нас својим представама подсећа ко смо, где живимо и да, можда, ипак можемо и морамо боље. Зато не престаје да нас изненађује новим идејама, сценским креацијама, занимљивим јунацима.

Са успехом режира у позориштима Србије, Словеније, Мађарске, Црне Горе, Хрватске, Румуније, Шведске, Босне и Херцеговине, Македоније. И по некад у Београду. То што су му врата београдских позоришта затворена значи да живи свој професионални живот у неким другим позоришно занимљивијим местима, свуда указујући на проблеме света у којима живимо. Зато што верује само у позориште које разматра феномене који спутавају праведно друштво и грађане у њему.

Зато критички говори и о нашем позоришту, каже да оно данас није одраз друштва у којем живимо. Да је удобно ушушкано и компромисно и да ово време тражи много храбрије театарске искораке.

Позориште будућности види испуњено изузетним уметничким делима са важним и храбрим представама које публици могу да одгонетну недоумице о томе где, како и зашто живе и шта би то могли да промене да њихов живот буде садржајнији и бољи.

аутор и уредник Оливера Милошевић

сниматељ Васко Васовић

монтажа Мирослав Николов

режија Милица Митровић