Век сећања и заборава: Отаџбина ‐ мајка и маћеха

Дао је за живота Михајло Миловановић својој земљи доста, ратовао за њу, стварао за њу, а један је од многих које је народ заборавио, а заборав је најгора клетва.

Био је један од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду и Удружења Ужичана. Круна његове каријере била је зложба одржана априла 1938. у Београду. Хроничари су забележили да је та поставка у павиљону "Цвијета Зузорић" у Београду била најпосећенија у дотадашњој историји те куће.

У мају изложба се сели у Нови Сад, где такође доживљава успех, али миран период живота, за Михакла Миловановића завршава се почетком Другог светског рата. Трагично је завршио, као издајник и народни непријатељ, 28. новембра 1941. године. То је био последњи дан власти Ужичке републике,  када је на десетине грађана стрељано у предграђу Крчагово.

У Градској галерији Ужице 2001. године приређена је изложба посвећена Михајлу Миловановићу, а 1998. издат је и његов једини роман "Лендина воденица". Тек 2007. на захтев ужичког публицисте Ђорђа Пилчевића, који је и аутор обимне монографије о Миловановићу, Окружни суд Ужице донео је одлуку о његовој рехабилитацији.

Није волео рат. Волео је своју отаџбину. Није веровао у оружје. Веровао је у правду, законе и уметност. Зато његове музе нису ћутале ни док су топови грмели. Памтиће се и то да је његово име и стваралаштво успело да одоли силним напорима једног времена прошлог, да се све што је створио потисне у заборав.

Аутор и уредник: Милица Барјактаревић
Сниматељ: Томислав Ивановић
Монтажер: Мирјана Митровић