Читање позоришта: Ружица Сокић (1934. - 2013.)

Поводом смрти велике српске глумице Редакција за културу и уметност репризира епизоду "Глумица која траје" из серијала "Читање позоришта".

За Ружицу Сокић су често говорили да је велика глумица без велике улоге. Међутим, постоје глумци за једнократну употребу, за тренутак славе, и они који трају за сва времена. Ружица Сокић је припадала потоњима. За нешто више од пола века, одиграла је у позоришту преко стотину улога, остала упамћена по неким од незаборавних телевизијских ликова у драмама и серијама ТВ Београд, мучила се и доказивала на филму који јој није претерано био наклоњен, али је за сва времена сачувао неке од њених незаборавних улога.

Ако су награде огледало успеха - било је и њих. Две Арене у Пули, две Стеријине награде, Седмојулска, Златне колајне за монодраму...најзад, Добричин прстен, награда за животно дело.

Како је сама говорила, публика ју је волела или није. Није градила лик велике глумице или телевизијске звезде, штагод то данас значило. Шта више, мислила је да је била претерано правдољубива и искрена. За њу је глума била ђаволски посао, али и мазохизам среће.

Каријеру је углавном изградила на текстовима домаћих писаца, на Поповићевим Милевама, Ромчевићевим Луцама, Павићевим Велиборкама. Стављала је и образине ликова светских аутора: Адамова, Ружевића, Хавела, Женеа, Гомбровича, Стопарда, али остаје тврдоглава чињеница, како је приметио један критичар, да је Ружица Сокић, пре свега, глумица нашег аутентичног поднебља.

У исповести аутору серијала Читање позоришта Ружица Сокић је говорила и о томе како се догодило да је за двадесетчетири године, за мандата два управника, одиграла само две улоге у Атељеу 212, зашто је "велику маму" Миру Траиловић гурнула низ степенице, а Бати Стојковићу одаламила шамар, ко су били њени омиљени партнери, зашто је изгубила улогу у филму "Сутјеска", како је Живојин Павловић убедио да се обнажи у култном филму "Кад будем мртав и бео", шта јој је у Пули Тито рекао после тријумфа филма "Жута" и зашто је на једном гала ручку, пред Ричардом Бартоном и другим иностраним и домаћим глумачким звездама, Броз неумерено хвалио Дражу Михаиловића...

У последњем интервјуу за ТВ Београд, у разговору са аутором серијала Читање позоришта, Ружица Сокић је евоцирала успомене и на златно доба Атељеа 212, на Зорана Радмиловића, Слободана Алигрудића, Ацу Поповића, говорила је о својим успонима и падовима, борби за сваку улогу, о незахвалном, али изазовном, подједнако тешком и лепом глумачком позиву.

Ведра духа, борац до последњег даха, после тешке болести, Ружица Сокић је умрла у родном Београду, на Светог Николу. Глумци увек умиру тихо, или кад не раде позоришта, да не би узнемиравали своју публику.

Аутор и уредник: Слободан Савић