Моја дедовина

Занимљиво је да село Радичевић није постојало крајем Другог светског рата, већ је настало касније. Срби, који су се доселили из Босне и Хрватске како би били радна снага у плодној Војводини, су по државној директиви - градили сукцесивно ово насеље, кућу по кућу, улицу по улицу... 

Село је тако подигнуто "на голој земљи" а настајало је, по државној одлуци - у време када је свака кућа, као и ова, имала по петоро и више деце те је кров над главом био потребан свима и што пре.

Деда и баба наше домаћице су створили наслеђе за нове генерације, а њен покојни отац био је тај који је по сваку цену желео и трудио се да се имање сачува.

У дворишту ће сада опет засвирати тамбура, коју су донели преци са Кордуна - дела данашње Хрватске, из које су Срби насељавали Војводину - најпре (пре сто година) у потрази за послом, а затим и после Другог светског рата.

Многи памте време када је и ово село било препуно житеља, некада и толико да за сезонске раднике (који су као надничари долазили овде после Другог светског рата) - често није било места за преноћиште. Мештани памте да се зато дешавало да је "после напорног дана, легао је где је ко нашао места - по амбарима и шталама...". 

Село Радичевић је некада био и место препуно деце. Ретки су они који се на село врате, много је напуштених домаћинстава, а и деце је вишеструко мање...

Серијал "Моја дедовина" доноси учесницима - домаћинима нешто више од 3.000 евра за набавку грађевинског материјала. Домаћини имају обавезу да потом окупе "мобу" - испомоћ пријатеља, кумова, рођака и комшија са којима ће, заједничким трудом,  за само три дана завршити радове на имању предака и тако сачувати и дедовину и бројне успомене...