Дрина – где вода памти, а време ћути

У Скеланима, откривамо тајне римског муниципијума – како су раскошни подни мозаици, стари скоро два миленијума, преживели наносе времена и шта нам говоре о луксузу на самој граници Римског царства.

У подножју Дикаве, истражујемо загонетне натписе уклесане у камен. Да ли су то путокази древних народа, средњовековни записи или сведочанства заборављених култова? Како боју не сперу кише и снегови, и како народ села Жлијеб чита писану стену?

Мало даље, са друге стране Таре, уздиже се тврђава која пркоси ветровима. Солотник је град на литици, једна од непристипачинијих српских утврда, грађен и рушен, обнављан и напуштан кроз векове.

Иза камене тишине зидина, наслућује се врело живота – Солотник је, верује се, некада имао слана врела, а сада под њим хучи Солотуша, над њом се уздиже нови храм – и траје вера да ће људи у селу, чија се огњишта осипају, размрсити путеве опстанка.

О томе, у селу Дуб, на свој начин сведочи црква брвнара. Једна од најлепших у Србији, подигнута крајем 18. века. Мала, скривена богомоља, огромне моћи у временима када су овим крајем јездиле туђе војске. А таквих је година било на претек. Чудесно дело осаћана, као потврда живе вере и лепоте, прелетело је векове и уписало у незаборав.

И када би се избрисале временске границе, ту на обалама Дрине, могли би се наслутити сусрети римских легионара, сеоских уметника, српских витезова и народних градитеља. Чудна скупина, окупљена око реке моћне и зелене, која мирно тече ка свом ушћу и дарује, не марећи ко је ко, на њеним обалама. И над прохујалим животима опет остаје Дрина – и трагови тих људи, бивших са њеног приобаља.

Уредник емсисије: Јелена Божовић

Сниматељ: Душко Пераћ

Монтажа: Горан Дамљановић