Живот у колу

То је рам за слику на којој је исписана порука из домовине – мислимо о вама, баш као што и ви који стасавате далеко од своје постојбине, препознајете предања предака, њихов труд и мудрост да сачувају оно што их у породици народа света чини аутентичним. Потку том фином ткању идентитетских вредности чини језик, а шарено ткиво – фолклор.

Пожешко „Разиграно коло“, свило је тако, од Србије до Диселдорфа лепа пријатељства. Више од четрдесет младих Пожежана, фолклор је спојио са вршњацима у Немачкој. Много вежбе, да се провери научено, да се ансабли из Србије и Реклинхаузена уиграју, пред заједнички наступ и велику фолклорну смотру која ће окупити КУД-ове из Антверпена, Солингена, Диселдорфа, Реклингхаузена, Уне и наравно, госте из Србије. Нису се теме и интересовања током седмодневног боравка свеле на уигравањe и кореографију, била је ово прилика за дружење, заједничке изласке и упознавање околине.

Реклинхаузен је један од десет општинских средишта истоименог округа, са око 120.000 становника. Први пут се помиње 1017. године, а статус града је добио 1236. Био је то рударски центар у који су, управо због посла, долазили радници из Србије и осталих југословенских република.

После добродошлице у српској цркви у Ротердаму, запутили смо се ка градском центру, и чудима модерне архитектуре. Ротердамске кубне куће, једна од градских атракција, станови су без иједног усправног зида, а дизајнирао их је пре 40 година холандски архитекта Пит Блом. То су дословно коцкице, постављене под углом од 45 степени, има их укупно 38 и у њима се живи као и у било којем другом стамбеном објекту. Идеја архитекте је била да створи „живе шуме“ у граду: свака је коцка апстрактно дрво, а насеље урбана шума.

У центру града, а недалеко од овог „коцкастог насеља“ је и ротердамска библиотека – којом се Холанђани с правом поносе.

У круг живота у туђини стају и путовања у родни крај, доласци и одласци, чежња, пријатељства и лепа сећања. У неколико дана тог прохладног новембра, стало је много – пређених километара, нових утисака, градова и предела, али више од свега, ту се сместила љубав, искрена блискост и везе које неће избледети.

По повратку у Немачку, посетили смо Дортмунд и нашу цркву, под чијим се окриљем људи окупљају, исповедају своју веру, друже и организују како би помогли онима којима је помоћ потребна. Овде смо срели и Рубена Аманда Бона – Немца који је заволео српски језик и решио да га научи. У томе је успео.

Са обала Рајне, нове, младе генерације умеју и имају шта да кажу: језик им је матерњи, а осећања - лепа и везана за домовину њихових родитеља, којој на један посебан начин, и сами припадају.

Уредница: Јелена Божовић

Сниматељ: Душко Перић

Монтажа: Горан Дамљановић