Ми вас враћамо природи

Пуних 20 година од прве епизоде емисије "Сасвим природно"

Овај самостални пројекат отпочео сам са идејом да дам више простора људима које сам у природи сретао, њиховим обичајима, знањима и култури. Путујући неколико година са претходном емиисјом видео сам много животних прича које нисам успео да забележим, јер је фокус био на јасној теми "Лов и риболов". Убрзо сам схватио да је од ухваћене рибе, много важније оно што се дешава по тим удаљеним местима у којима људи живе традиционалним начином живота. Још тада сам увелико знао да се од природе удаљавамо. Наша чула више нису била оштра, наша традиционална знања и вештине су почели да бледе, наш однос према животној средини и свему осталом што у њој живи постајао је све лошији. Зато сам провео протеклих 20 година снимајући приче које нам не дозвољавају да се од природе отуђимо.

Славећи јубилеј, одлучио сам да се на почетку Нове године вратим у назад и да се заједно подсетимо неких епизода, ликова и путовања на којима сам био од када радим ову емисију.

Највише сам путовао на север, па сам тако неколико пута обишао Норвешку и тамо упознао једну од најупечатљивијих женских ликова из мојих емисија – Туву Торсон. То је жена која је цео свој живот посветила природи и животињама, а посебно вуковима.

Био сам и на Свалбарду који је последња станица пре Северног пола. Тамо сам видео белог медведа, али се и лично уверио како ове величанствене звери полако остају без свог станишта.

Више пута сам путовао на Далеки исток. По тундрама Чукотке сам путовао у тенку са руским ловцима на ирвасе. То је било једно од најтежих, али и најупечатљивијих снимања на којима сам био. Док су се гусенице тог возила ваљале по влажној и нестабилној земљи, више пута сам се запитао да ли ми је то заиста требало.

Старим лађама и у групи верника сам путовао преко језера Ладога и Оњега. Ово је било једно од тежих снимања. Таласи су били огромни, време хладно, услови за живот на броду непостојећи, а сниматељ се једва носио са мучнином. Убрзо сам схватио да људи са којима смо пошли нису ни тако добро организовани ни свесни у шта су се упустили, а и ми заједно са њима. Неизбежно је било да то на крају буде добра прича.

Последњи пут сам у Русију путовао 2018. године и то комбијем од Београда до села Териберка на Северном мору. Пут је био готово прав све време и када овом земљом данима возите без и једног скретања, схватите колико је она велика. На почетку јуна нас је тамо дочекао снег поред пута, а на обалама Северног мора свежа риба и простодушан народ чији начин живота вреди упознати.

Био сам и у Таџикистану и Киргистану где су ме људи као нигде изненадили својом гостопримљивошћу. Иако нису имали готово ништа, поносно су дочекивали госте из далека. Физиономије њихових лица су ме подсећале на наше, а њихов и наш језик имали су необично мнго заједничких речи.

Више пута сам прекрстарио Европу уздуж и попреко. У Немачкој сам упознао Вернера Фројнда, човека који говори са вуковима, кроз Ирску ме је провео мој пријатељ Марк Китинг, Тоскану сам обишао бициклом, а у Грчој су ме увек дочекали као свог.

Од свега овога ћете гледати најинтересантније делове као колаж сећања на путовања од протеклих 20 година. По све ове приче сам ишао не само колима, већ и бициклом, на весла, тенком, авионима сумњивог стања, коњима, псећим запрегама, пешке. Спавало се готово никада по хотелима, већ на тврдим клупама, на џаковима, на таласима, у снегу, по шаторима и трошним кућама без тоалета. Данас, иако на многе ове авантуре гледам као на лудост, знам да су биле апсолутно неопходне. Ниша од онога што сам се трудио да вам дочарам и пренесем не би било могуће из удобности неког студија.

Више од 20 година ја сам провео на терену!