Пут у средиште приче, 14. еп.

Уз пољопривредне културе житељи су преживели, али су уз културне вредности опстали у свом селу. Задржали су своје национално обележје у осами војвођанске равнице. Делује као да су ван сваког пута, као да - нема даље – задња пошта Дунав и његова пространства, али то је место радних, веселих и дружељубивих мештана који свој живот свакодневно доказују кроз језик, игру и песму. И шале се, па кажу, како захваљујући култури успевају да стигну много даље по свету од својих пољопривредних култура.

Као и сва места удаљена од градских центара, и Купусина има исте проблеме малих средина. Свој пут из летаргије и жеље да се након тешког рада на њиви нечему лепом посвете,  нашли су у – култури. Али, не оној пољопривредној, већ – духовној.

Прве позоришне представе у овом селу играле су се још пре 103 годне. Глумци су одувек били сами мештани и посебна је била част наћи се у некој од улога. Сваке године „избаце“ по једну нову представу. Пошто је ово већинско мађарско село, и представе су им на том језику.

Њихов фолклор са предивним ношњама увек одушеви публику и напуни сале где год гостују: у својој сали, по градовима чак и у другим државама.

Имају они и свој јединствени дувачки оркестар који наступа свуда по Војводини, нарочито када су велике феште по трговима и на отвореном где показују да није само виолина заштитни знак мађарске музике, већ они воле и кад засвира труба.

Оваква слика укида предрасуде да је наше село заостало где је реч „сељак“ пежоратовног значења. Зато Купусинци дају супротан пример, да култура има велики значај за живот људи. Без ње би то било још једно напуштено место у равниици, у изумирању, усамљени кутак, без перспективе.