Јовићев последњи плес у дресу Србије и суштина култа репрезентације

Колико пута смо само чули у претходним годинама да се култ репрезентације изгубио. Можда и јесте, и постоје објективне околности на које је мало ко могао да утиче да се то не догоди.

Међутим, ако бисмо суштину култа репрезентације морали да покажемо кроз призму једне особе, његове гестове, понашање и однос – то је Стефан Јовић.

Било је много "већих" и квалитетнијих играча чија су презимена исписивана на српском дресу, а дугачак је низ и оних који су освојили више медаља од рођеног Нишлије.

Ипак, чини се да је, после одређене кризе у коју је запала репрезентативна кошарка, он заједно са осталим изабраницима селектора Александра Ђорђевића 2014. године, поново упалио жар у срцима навијача.

Тада је освојена сребрна медаља на Светском првенству у Шпанији, а и данас се памти како је та генерација најблаже речено "сиромашно" испраћена на планетарну смотру. Било је разлога, али тај део ћемо прескочити.

Јовић је тада био играч Радничког из Крагујевца и нашао се међу неколико дебитаната у репрезентацији. Његова 11-годишња репрезентативна каријера почела је у истом месецу као тада, и завршиће се истог месеца као те 2014. године.

Никада није желео да пропусти окупљање репрезентације, осим када то није зависило од њега, као на пример претходног лета, када се због личних разлога није појавио. Било је случајева и када су га повреде омеле – Евробаскет 2022. године.

Ниједно лето са тимом и другарима из репрезентације није гледао као обавезу, што је и сам потврдио на јучерашњој конференцији.

"Искрено, окупљање репрезентације је ослабађање стреса за мене, имамо групу момака која је у конекцији што се тиче порука и видео-позива. Здрава прича, здрава група, наравно лепо је видети и нове момке који ће представљати нашу селекцију када ми одемо у пензије. Што се мене тиче, репрезентација је нешто што ишчекујем, јер ово овде је здрава конкуренција", рекао је Јовић.

Увек је радио тихо. Није желео да се истиче ван терена. На паркету је увек био продужена рука тренера. Безрезервно су му веровали сви – од Муте Николића, Дејана Радоњића, Саше Ђорђевића до Светислава Пешића. 

Селектор Пешић је чак након једне победе у квалификацијама, у којима је Јовић био и капитен, о њему говорио бираним речима. А знамо да селектор нема длаке на језику и увек каже оно што му је на уму.

"Видели сте каква је то сигурност, каква је то снага, каква је то одбрана, каква су то решења. То њему никад није фалило, али он сад игра боље него на Светском првенству у Манили. Много је припремљенији сада, види се да је у добром тренингу. Много је лакше кад имаш таквог једног играча иза леђа", рекао је Пешић тада.

Знао је када треба да иступи испред тима и подметне "леђа", а када да буде глас разума. Као што је селектор Пешић рекао – Јовић је у сваком тренутку имао право решење и одлуку.

Истини за вољу, и у тренутном саставу репрезентације има квалитетнијих и "већих" имена од Јовићевог, али можда бисмо без њих и могли да замислимо ову репрезетацију.

Без Стефана, чак и када није био у најбољој форми и када је био без клуба, у дресу Србије је увек био на висини задатка.

Играјући за репрезентацију доживео је једну од тежих повреда у каријери 2021. против Филипина, због које је пропустио део сезоне, а слично је било и 2017, када је против Русије такође завршио меч пре времена.

Нису освојене медаље нити такмичења са којих се враћао без одличја одредили утисак о њему, већ оно што је доносио тиму – сигурност, став, однос према дресу.

Уосталом, много пута смо чули да се легенда нације постаје у дресу репрезентације, да можеш освојити шта год желиш са клубом, али ако у дресу државе у којој си рођен ниси остао упамћен, џаба ти све.

Учествовао је на три Светска првенства, једном Евробаскету и два пута на Олимпијским играма. Укупно четири сребрне медаље.

Заслужио је најсјајнији крај у дресу Србије.