Партизан као пример - милионске бројке (често) умеју да преваре, али говор тела никада

Гледаоца или навијача може да превари перфектан проценат шута у формирању утиска о неком играчу. Може да га превари и свих десет промашених шутева. Може и допадљива изјава. Али, не може његов став и говор тела на терену.

Једна наизглед обична ситуација у Каунаусу на утакмици против Жалгириса била је довољна да се кроз њену призму сагледа сва равнодушност неколицине скупоцених играча Партизана - најскупљих у историји клуба.

После досуђене "мртве" лопте, на линију пенала стали су Џабари Паркер и Игнас Браздејкис како би скакали за њу и освојили посед за тим. Међутим, иако је Паркер и виши и "дужи" од Браздејкиса, није му пало на памет да скочи. Само је погледом испратио ривалов скок и освојену лопту.

Зашто? Зато што тим губи у том тренутку 44:27. То није разлог нити је икада и могао да буде за било који тим и било ког играча.

НБА ветеран и један од потенцијала којем су предвиђали блиставу каријеру у Америци није се удостојио ни да покуша да скочи, а само пре неколико дана у српским медијима се могла прочитати његова изјава: "Ја сам један од најбољих играча у Европи". Нажалост, ништа што је показао у Партизану, не може да поткрепи ту реченицу.

Далеко од тога да је само Паркер крив, иако је стигао као најзвучније име пре почетка сезоне. Малодушност и незалагање појединаца у тиму довољни су да се после "хајке" на Жељка Обрадовића и негодовања са трибина "Арене" према управи клуба, одговорност у потпуности пребаци на играче.

Било да су баш те играче селектирали Обрадовић или Зоран Савић који су напустили клуб или нису, они имају обавезу да испуњавају оно најосновније. Макар да се боре, да се изнервирају због изгубљене лопте, па и да скоче када је то потребно. Ваљда толико могу за милионе које примају.

Највећу енергију има најстарији играч у екипи

Утисак је да је на утакмици са Жалгирисом једино Ник Калатес показивао знаке правог професионалца, али и спортисте. Или је једино њега камера ухватила у том тренутку.

Био је најсрчанији. Грк је играо за европске великане, био део најзначајнијих утакмица и није му било право да противник води са невероватних +40 за евролигашке стандарде.

Калатесова ситуација може да се упореди са Милошем Теодосићем у тренуцима када је некадашњи играч Звезде губио са црвено-белима скоро 50 разлике против Ефеса у Истанбулу пре две сезоне. Тада је Тео насрнуо, прво јаким фаулом на противника, а онда и на судију. Наравно, искључен је. То је било довољно да покаже да не жели тако да губи и да се срамоти.

Рекао је Обрадовић пре одласка да га играчи не слушају, али није рекао који. После неколико утакмица од његовог одлакса, сами донесите закључак на кога је мислио.

Суштински се ништа није променило од одласка најтрофејнијег европског тренера у историји кошарке. Бајерн је тим у најлошијој форми у Евролиги, а Звезда је "себе" победила, па тријумфи над та два тима могу само тако да се анализирају.

Критикују се они од којих се највише очекује

Игра Партизана остала је иста. Шутирање у недоглед Двејна Вашингтона у тренуцима када тим губи 30 поена разлике је довољно само по себи да се стекне лош утисак.

Рекао је Вашингтон после пораза од Виртуса да "енергија није проблем". Изгледа да баш енергија јесте највећи проблем. Направио је грешку у корацима као и Паркер, давајући изјаву коју претходне утакмице не могу да потврде.

Неиграње Тајрика Џонса против Асвела и излазак на кратко на утакмици са Виртусом због повреде коју ни магнетна резонанца не може да пронађе. На то додајте и речи Обрадовића (након Асвела) - "Питајте њега зашто није играо".

Наведени Американци су највише одскочили у сагледавању ситуације на терену - у негативном контексту.

Треба ту додати и Стерлинга Брауна. И он је имао једну "занимљиву" изјаву после пораза од Виртуса рекавши: "Стварно ме није брига шта навијачи кажу када је реч о звиждуцима".

С обзиром да је то изјавио, требало би да зна и то да је Партизанов буџет једним делом креиран управо од тих истих навијача који су поново покуповали сезонске карте - нимало јефтине и папрено скупе.

Они се критикују зато што се од њих највише очекује и то са правом. Једноставно, нису убедили било кога да желе да буду у Београду, да желе да се боре за Партизан, а то је ваљда минимум који сваки професионалац мора да испуни када потпише уговор са клубом.

Тим више нема унутрашњу хемију, комуникација је минимална, а играчи делују више за себе него за екипу. Покушаји привременог тренера да пробуди борбеност били су кратког даха, што је и Мирко Оцокољић признао.

После само три месеца сезоне, Партизан је практично изгубио компас у Евролиги. 

Разлика од 41 поена против Жалгириса није последица лошег дана, већ незалагања, неборбености и неискрености према грбу на дресу. 

Асоцијација играча у Евролиги (Елпа) би се брзо огласила када би сазнала да су тренинзи дужи него што смеју да буду (према прописима) или да играчи немају времена за одмор. 

А, шта се дешава када један од најплаћенијих играча у Евролиги не жели да скочи? Ко тада реагује?