Здравко Чечур, смрт легенде у доба короне

У свету кошарке постојала је једна генерација која је, бар у Сарајеву, спајала спорт и боемски начин живота. Било је ту уметника, кошаркаша, аутомеханичара, певача, а неки од њих без проблема су се могло сврстати и у више категорија. Здравко Чечур је био један од њих.

Једнако познат као градски боем и кошаркаш, Здравко Чечур био је заштитни знак сарајевске Босне у годинама када је тај клуб, од локалних ентузијаста, лагана стасавао у гиганта југословенске кошарке.

Како је милион пута рекао, "у Сарајево је код рођака дошао из Требиња да види снег", али је сплетом чудних околности некако завршио у редовима Босне, а недуго затим постао и миљеник навијача, пре свега због огромне борбености коју је уносио у игру.

Тренери млађих кошаркаша Босне годинама су га наводили као пример пожртвовања на терену, пошто је на свакој утакмици, а понекада и без јасног разлога, летео за лоптом у пети ред трибина, остављајући за собом пустош међу навијачима.

Један је од најзаслужнијих што је Босна 1972. године ушла у Прву лигу.

Босну је напустио када је постала стабилан прволигаш и непосредно пре него што је тим који је водио Богдан Тањевић 1979. године постао првак Европе. Једну сезону провео је и Пули, пре него што се вратио у Требиње.

Једнако убедљив био је и у кафани, раме уз раме са Даворином Поповићем и Мирзом Делибашићем, који су му били кумови. Прича се да га је Пимпек, који је такође једно време био кошаркаш, годинама наговарао да му поклони неки центиметар висине, али да му је Чечур одговарао: "Теби је Бог дао глас, мени висину. Нека на томе остане".

Распад Југославије, како је сам причао, никада није преболео. Годинама је покушавао да нађе посао, пре него што је постао домар у кошаркашком кампу Дејана Бодироге, а последње дане провео је у требињском старачком дому.

Рођен је у Мостару 1950. године. Имао је два сина, Сашу и Даворина.