Прича о Шкоту који је манчестерску кишу заменио напуљским парадајзом од злата

Када је објављен списак од 30 кандидата за Златну лопту, једно име се одмах истакло. Разлог пак нису велике шансе за освајање престижне награде, већ чињеница да га нико није очекивао међу побројанима.

Сви су знали да ће своје место на листи наћи Усман Дембеле, Мохамед Салах и Рафиња. Нико се пак није надао Скоту Мактоминију. Није вероватно ни он сам.

Постао је Шкот први фудбалер са северне стране Хадријановог зида који је номинован за Златну лопту још од легендарног нападача Ренџерса Алија Макојста, који је својим партијама опчинио Европу 1987. године.

Изненађујуће јесте било на први поглед, али када се мало подробније погледа, јасно је да је Мактомини са разлогом ту где јесте. Нарочито ако се зна како је до пробраног друштва дошао.

Како би напредовао, морао је Мактомини да оде 1.500 миља далеко од мајке и зоне комфора, манчестерске кише и уклетог "театра снова". Срећу, љубав и "прави" парадајз нашао је на југу Италије, у Напуљу.

Добио је преко потребну подршку, неопходну промену позиције и симпатије града који обожава своје фудбалске богове.

Кад зидови рођене куће постану тесни

Мактомини је рођен у Ланкастеру 1996. године, али се већ са пет година уписао у академију Манчестер јунајтеда, где се школовао наредних 16 година.

Мучио се у млађим категоријама годинама услед ниског раста, све док за два лета није стигао до висине од 191 центиметра, услед чега је по потреби из везног реда пребациван у напад.

Управо је тада стекао осећај за шеснаестерац, у ком је ваздух ређи него на остатку терена. Висина и сјајна физичка припремљеност учинили су га тако изузетно опасним пред противничким голом. Јунајтед то није умео да то у потпуности искористи.

За први тим је дебитовао 2017. године и за седам сезона је забележио преко 250 наступа. Ако је и био на правом месту, тајминг је био веома лош. Јунајтед се мучио у том периоду као никада у скоријој историји, па тако ни Мактомини није добио праву прилику да испуни свој потенцијал.

Уместо да напада дубину и прети из другог плана, његови задаци били су сувише везани за изношење лопте, изградњу акција и сопствену половину терена. То му никад није била јача страна. 

Успевао је упркос томе да с времена на време наговести своје голгетерске способности, али промене места није било. Нису помогле ни врхунске партије у дресу Шкотске, за коју је постизао голове као од шале и постао најбољи стрелац тима, упркос томе што није играо као нападач.

Знао је тада да ће морати нешто да промени, уколико жели да искористи свој потенцијал и унапреди своју каријеру. Одлучио се да напусти кишни Манчестер и замени га сунчаним Напуљем.

Тако је настављена серија Јунајтедових великих грешака, које су се пре свега односиле на лоше куповине. У Мактоминијевом случају - продаја је била катастрофална одлука.

Препород у Напуљу

Играо се меч последњег, 38. кола Серије А. На стадион "Дијего Армандо Марадона", који је треперео од нервозе, стигао је нејаки Каљари. Три бода су домаћину гарантовала четврту титулу првака Италије.

Одолевали су гости са Сардиније више од 40 минута, да би у смирај првог дела Политано убацио ко зна коју лопту у противнички казнени простор. Сачекао ју је управо Мактомини и ваздушним волејом послао у мрежу за почетак славља које је трајало данима.

Био му је то 12 гол у сезони - јако тешко за везњака у лиги каква је Серија А -  коју је окончао Скудетом и звањем најбољег играча лиге.

Један од разлога за тако успешну сезону је чисто тренерско мајсторство Антонија Контеа. Приметио је искусни стручњак оно што у Манчестеру нису, померио Мактоминија ближе голу и због тога је био награђен.

Други разлог лежи у изласку из зоне комфора, коју је Шкот изградио на "Олд трафорду". Био је међутим свестан да му је промена неопходна.

"Одувек сам живео врло близу своје мајке, тако да сам могао да одем код ње кад год сам хтео. Сада живим 2.400 километара далеко, тако да не могу само да одем кући и видим своју мајку, своју породицу, сестру и децу, па је то другачије, али у животу понекад мораш да изађеш из своје зоне комфора и увек сам био поносан на своју одлуку", изјавио је Мактомини недавно за Би-Би-Си.

Трећи разлог је Напуљ, његови људи, култура и дамар који су га препородили.

Парадајз који коначно има укус

Пре гола који је вратио Скудето у Напуљ, Мактомини је већ могао да осети наклоност навијача, који су га у кратком временском периоду претворили у божанство.

По зидовима широм града и на мајицама у свим продавницама било је осликано његово лице. Ушао је под, али и на кожу онима чија љубав нема границе. Његово презиме и број сада су мотив многих тетоважа, а расте и број песама које су му посвећене.

Све је то зарадио на терену. Головима, уклизавањима и пређеним километрима. Испоставило се да је љубав узајамна.

Промена средине, културе и начина живота изузетно је пријала Мактоминију, ког су испрва освојиле једноставне ствари. Као парадајз на пример.

"Никада га нисам јео код куће. То је само црвена вода у Енглеској. Овде заправо има укус парадајза. Сада га једем као ужину. Једем свакакво воће и поврће. Све је тако свеже. Разлика је невероватна", изјавио је за Атлетик након доласка у Италију.

Живот у Италији утицао је и на његов стил, што није толико изненађујуће. Ипак је било довољно да скрене пажњу на себе на овогодишњем Вимблдону.

Пронашао се Мактомини тамо где је мало Британаца пре њега успело, иако их све више покушава. Тамо где су одела најфинијег кроја, храна је укуснија и где се подршка навијача осећа на сваком кораку.