Србија, земља тениса и одбојке

Ако је, према пророчанству Маја, крај света најављен за 2012. годину, српски фудбал је завршио годину дана раније, за сваки случај. Последњи ексер у ковчег српског фудбала, после елиминација Војводине, Звезде и Партизана из еврокупова, ударила је репрезентација Србије поразом у Словенији и губитком шансе да се пласира на Европско првенство.

Рекло би се да се у српском фудбалу није десило ништа ново. Поново су фудбалери имали бланко подршку и поверење нације и поново су узвратили тешким разочарањем.

Утакмица на стадиону "Људски врт" у Марибору била је само последњи чин репрезентативног бродолома у квалификацијама за Европско првенство који је почео одмах после победе над Фарским Острвима у првом колу.

Како сада погледати на чињеницу да смо имали две такозване меч лопте, у петак против Италије и синоћ против Словеније, да извучемо три бода која воде у бараж.

Ако су "азури" репрезентација против које нисмо могли да се, фудбалски речено, вадимо, онда су Словенци тим са којим смо могли да се надигравамо, а не да будемо надиграни. Јер квалитет, најблаже речено, био је на нашој страни. Ипак, ону предност на папиру фудбалери, по ко зна који пут, нису успели да пренесу на терен.

И поред изјава да су свесни важности мечева и да ће оставити срце на терену, у последња два квалификациона дуела, "орлови" су показали све супротно. Онако како су српски фудбалери играли против Италијана, а посебно против Словеније, не личи на екипу која је играла такозване "бити или не бити" мечеве. Више подсећа на неког ко је дошао да се лагано уиграва у пријатељском одмеравању снага.

Ако је жеље и било – а фудбалери су рекли да јесте – она се није видела у 90 минута меча против Словеније. Чини се да би срчаније меч одиграли момци који наступају у београдској зони него фудбалери који играју за најјаче европске клубове.

Изјава селектора Петровића после меча у Словенији да нисмо имали среће звучи, у најмању руку, чудно. Човек би помислио да су на том мечу "орлови" фуриозно нападали, да су пуцале пречке и стативе, да су се смењивале шансе, а да лопта није хтела у гол.

Реалност је сасвим друкчија. Осим једне шансе када је Красић волејем захватио лопту, и пенала Видића, Србија није направила озбиљнију прилику. Ако је селектор мислио да је промашен пенал недостатак среће, нека размисли поново. Онако како је капитен Манчестер Јунајтеда шутнуо лопту, тешко да постоји голман који не би одбранио. Видић је преузео одговорност, што је за похвалу, и онда је показао како не треба шутирати пенал.

У крајњем случају, ако неком није јасно шта значи немати среће при ударцу са беле тачке, нека се сети пенала Мијатовића 1998. године у осмини финала Светског првенства против Холандије. Чини се да се пречка, коју је тада погодио Мијат и даље тресе. То значи немати среће.

Погодак који је примио Јоргачевић јесте био кикс, али није то најтежи тренутак на мечу. Јер није проблем што смо примили гол, него што нисмо направили довољно шанси да постигнемо бар два поготка.

После свега, не може се рећи да су навијачи у Србији фатално прихватили нову срамоту националног тима. Ако се сетимо катасрофе после Холандије 2000. године, када смо примили шест голова, и Аргентине на Мундијалу 2006, када смо доживели највећи пораз на такмичењу, па онда квалификационих бродолома против Азербејџана, Казахстана и сличних фудбалских велесила, све закључно са Аустралијом на последњем светском шампионату, тешко да ће брука у овим квалификацијама додатно погоршати слику српског фудбала у очима српских навијача.

Сада остаје да се види да ли ће се, и после овакве фудбалске трагедије, наћи нови изговори, или ће неко коначно покушати да нађе праве узроке хроничног неуспеха и почети да ради на опоравку.

Можда ће неко коначно дати одговор и на највећу мистерију српског фудбала – како је могуће да играчи који су сјајни у најјачим европским клубовима, играју очајно у дресу националног тима.

Ако наши фудбалски радници не знају како да направе рецепт – ако не за успех, онда бар да се избегне катастрофа – нека се угледају на неке друге спортове попут одбојке, ватерпола, па и кошарке, и нека виде да за неке ствари није потребан новац.