Сећање на Хејсел

Хулигански пир почео је када су присталице Ливерпула пробиле ограду која их је раздвајала од остатка гледалишта и домогли се дела стадиона, намењеног навијачима најтрофејнијег италијанског клуба. Тада је дошло до масовне туче у којој супротстављене стране нису бирале оружје, а према извештајима медија чули су се чак и хици из пиштоља.

Врхунац немилих сцена десио се када се трибина, на којој су се у пуном јеку одвијали сукоби, срушила. Старо и оронуло здање бриселског стадиона, саграђено давне 1930. године, није издржало налете хулигана. Међу 39 погинулих било је највише Италијана, чак 32, а страдала су и четири Белгијанца, два Француза и један Ирац. Више стотина људи је повређено.

Финална утакмица, ипак, је одиграна пошто су капитени два клуба - Гаетано Ширеа и Фил Нил - од навијача добили гаранције да сукоба неће бити. У мечу у коме никоме није било до фудбала "стара дама" је победила голом Мишела Платинија из пенала.

Много година касније поједини играчи Ливерпула истицали су да не би узели пехар намењен најбољем тиму у Европи да су победили у финалу.

Након трагедије у Бриселу први пут у европској јавности, која је у директном телевизијском преносу уживо могла да види сцене насиља и беса младих људи, повела се озбиљна расправа о хулиганској супклултури.

Повод за дивљање енглеских навијача у Бриселу многи су пронашли у инцидентима, који су се десили годину дана раније, у финалу Купа европских шампиона у Риму. Тада су навијачи Роме, уз подршку италијанских полицајаца, дивљачки тукли Енглезе. Хулигани са Острва чекали су прилику за освету и она им се указала већ 1985. године у Бриселу.

Узроци збивања на "Хејселу" били су, међутим, много дубљи. Ескалација хулиганског насиља, по којем су средином 80-их година стадиони на Оству били препознатљиви широм света, била је заправо последица владавине конзервативног премијера Велике Британије Маргарет Тачер.

Економска политика "Гвоздене лејди", чувене по експресно изведеном рату на Фокландима и веома ефикасној маркетиншкој активности, довела је до пораста незапослености и пада животног стандарда у некада моћним индустријским центрима.

Ослањајући се на искуства америчких неолиберала, Тачерова је приватизовала бројна јавна предузећа, а најтежу судбину доживео је енергетски сектор, пошто су многи рудници угашени.

У тим градовима са падом стандарда дошао је хулиганизам као нова пошаст. Млади људи нису могли лако да се помире са чињеницом да животи њихових породица из дана у дан постају све лошији, па су неповерљиви у политички систем свој бес исказивали крвавим сукобима са хулиганима из других градова.

Након догађања на "Хејселу" британске власти кренуле су у одлучан обрачун са хулиганима проценивши да је то много боља опција од признавања сопствених грешака.

Само два дана након трагедије Тачерова је од Европске фудбалске уније (УЕФА) затражила да избаци енглеске клубове из међународних такмичења док се стање на острвским трибинама не уреди.

Новим законом уведене су драконске казне за преступнике, а заштитне ограде које одвајају гледалиште од актера утакмице скинуте су. Ефикасна примена прописа учинила је да британски стадиони постану најбезбеднији у Европи.

Мере лејди Тачер постале су образац за борбу са насилницима у спорту, али се показало да нису тако успешне чак ни за острвске навијаче када напусте домовину пошто су гостовања енглеске репрезентације на континенту по правилу била безбедносни испит прве категорије.

Хуилиганизам је тим мерама потиснут из једног дела Европе, али су се слике са "Хејсела" у годинама које су уследиле показале као додатни стимуланс за процват навијачког насиља, пре свега на истоку Старог континента.

УЕФА је, након бриселске трагедије, забранила свим енглеским клубовима наступ у такмичењима под њеним окриљем у наредних пет година, а Ливерпул је кажњен додатно још једну сезону.

Тужну судбину доживео је и стадион "Хејсел", који је био затворен све до 1995. године, а то здање сада носи име "Краљ Бодуен".