"Посетиоци" из РТС-а на финалу Лиге шампиона: Село моје лепше од Париза

...

У првом тексту посвећеном овом путовању, могли сте да прочитате "како је у Швици", док је у другом тексту било речи о самом мечу, али и о разговорима са Хавијером Занетијем  и  Алесандром дел Пјером. 

У тексту који је пред вама, трећем по реду, водимо вас мрачним улицама Париза те ноћи након финала Лиге шампиона... 

...

Искусан коцкар ће вам рећи да се са доброг таласа не силази. Када иде, кад хоће, кад се све отвара, онда се јаше талас и не пуштају се узде. Исто тако сваки коцкар зна да ће се тај талас у неком тренутку разбити о стене и нестати у песку... САМО не уме да препозна тренутак када талас достиже врхунац и постаје га свестан тек на крају, када је прекасно... 

Наш талас среће носио нас је од Београда (11060) до Француске, кроз Базел, крајичак Немачке, све до крајњег циља – финала Лиге шампиона и "свете" траве Stade de France. 

И сада, када је све готово и када се све ово може лане звати, могу јасно да мапирам тачан тренутак у којем се наша срећа променила – два-три сата пред почетак меча, у мрачном тунелу између две трибине, који води до импровизованог студија крај терена.

Како нас је о'ладио (прво захлађење ове вечери) Стивен Џерард (фудбалски херој мог детињства), наслутио сам да сада кола крећу на другу страну, али сам се правио да је то само саплитање, попут оног са погрешним картама.

Како је време одмицало те ветровите, превртљиве и дрске париске вечери, све је мање било простора за потискивање.

Пронашао сам пут од новинарске ложе до срца Копа, желећи да одатле гледам меч и осетим енергију скаузерске масе. А како Ливерпул није постигао ни гол, остао сам ускраћен за ту Реики сеансу када лопта Салаха или Манеа заврши у мрежи.

Ако ми је за утеху (а заиста није), остао сам доследан својој мини-традицији: одбранио сам репутацију и досадашњи учинак – четврти пут гледам Ливерпул уживо, сва четири пута је изгубио. Већ ми из друштва поручују да од тога направим бизнис – да пошаљем своју статистику Манчестер ситију или Челсију, па да ми обезбеде годишњу карту за Енфилд, смештај, плате нешто у нафти и топли оброк...

Али добро... Навијачи Ливерпула не би били то што јесу, да порази могу да пољуљају љубав и страст. Није увек битан циљ, већ само путовање.

А када смо код путовања, сада када сам олакшао душу и поделио личну ливерпулску трагедију, можемо да наставимо даље, улицама Сен Денија и Јелисејским пољима, куда смо, супротно песми коју сам здушно певао пре безмало пола сата, корачали сами након последњег судијског звиждука у Паризу...

"Лешинари" над Сен Денијем и освајање Тријумфалне капије

У метро смо ушли из другог покушаја. Кренули смо ка станици и схватили да не можемо ни 20 метара да направимо.

Вратили смо се на стадион да сачекамо да се разиђе гужва, па Јово наново...

До станице смо имали неколико минута хода улицама Сен Денија, кроз разнолике ароме лаких дрога и кроз хорде локалних "лешинара", који су, насађени на скутере и зидиће, вребали прилику код пијаних Енглеза или Шпанаца.

Новчаник и пасош у предњи џеп, ранац закопчан и на оку, па полако у метро...

Одмах на улазу је полиција испитивала старијег човека крваве слепоочнице, који је некоме изгледао као лак плен, па је извукао дебљи крај ове вечери.

Млади полицајац са аутоматском пушком у једној руци, вешто је другом смотао једног од локалаца.

Како смо улазили дубље под земљу француске престонице, бригу о личној својини и документима заменила је брига о отпорности доњег дела абдомена на челик.

Кордон полиције нам није дозволио да мрднемо готово сат времена из хола метро станице. Нервоза међу згужваним народом је расла из секунде у секунд, док су посебне јединице полиције трчале на једну платформу, па на другу, уредно "чекирајући" њихов бус-плус на улазима...

Нервозу је одагнала мања група полицајаца, која је муњевито прошла кроз масу, не скрећући поглед, приводећи још једног младог локалца са површине. 

Док га је полицајац држао прибијеног уз керамиком обложен зид станице, он је као детлић ударао главом у савршено беле плочице, викао нешто на француском, све док га нису склонили од очију других и унели у посебну просторију на станици.

Када су нас коначно пустили, сишли смо на платформу, па једва у воз.

У воз није могла игла да стане. Толико је људи било да нисмо морали ни да се држимо за рукохвате, а у једном тренутку воз није могао да крене са станице док одређен број људи није изашао.

Требало је да преседнемо на другу линију метроа, али како је ужасна организација оваквог догађаја прво довела до одлагања меча, а потом и вишесатног кашњења у повратку, ово је била наша последња вожња метроом ове вечери – метро се затвара и не ради до 5.30.

Наш смештај је био прилично удаљен – прво двадесетак минута метроом, па још толико аутобусом, па, на крају, неколико минута пешице. 

У новонасталој ситуацији, моја идеја је била да одемо до Јелисејских поља – европског центра луксуза, како бисмо на најкултурнијем и, претпоставио сам, најсигурнијем месту у граду, дочекали зору и први воз. 

Oh mon dieu... Каква грешка у корацима, какав данак неискуству, какав пуцањ у здраво колено...

Недавно сам прочитао негде да је реч праскозорје најлепша реч у српском језику. Да питате Французе, сигуран сам да њихово праскозорје није ни у првих милион, судећи по свитању које смо ми дочекали смуцајући се по мрачим ћошковима, где не допиру светла Града светлости. 

Док смо, попут шерпаса у тријумфалном походу на Тријумфалну капију, излазили на површину носећи све своје на леђима; пројектујући свежу летаргију због пораза Ливерпула; са листовима као у Сафета Сушића; у неколико наврата ми је, са оштрим ветром, провејавала и мисао да нећемо истрајати у успону.

Колико је полиције било по ћошковима – "корњаче" за разбијање демонстрација – помислили смо да се на улицама одвија нова La Revolución francesa.

Момци су, у чопорима попут хијена, салетали сваку девојку која би прошла улицом – звиждали, добацивали, прилазили... А реакције тих девојака су говориле да је, како би то Мута Николић рекао, "све то нормално".

На сваких двадесетак метара је била бар по једна ситуација на ивици инцидента, па смо, не знајући језик, нити било кога у граду, а на крају крајева, ни прецизну локацију, изабрали наизглед одличну стратешку позицију – решили смо да се сакријемо од ветра у застакљеној башти једног ресторана брзе хране, на будном оку органа реда, одакле нам се пружа поглед на све прилазе. 

"Батица" и "хијене" са Јелисејских поља

Приметио сам крајем ока како један момак (назваћемо га Батица – лакше је за наставак текста, а и биће ефикасно на крају његове приче, обећавам), северноафричких корена, како разговара са неким крупним девојкама на другој страни улице.

Батица – без косе, али изузетно репрезентативне браде, у уским белим панталонама и ултралаким шимикама, одустао је од незаинтересованих девојака, пришао неким момцима и изљубио их пријатељски...

После неколико минута, када смо већ заборавили на Батицино битисање, чули смо неку гунгулу пред нашом баштом.

Бацили смо поглед преко ограде и видели два ситнија момка како се расправљају са Батицом, на нефранцуском дијалекту.

Гласнији од њих двојице прешао је убрзо на аргументовање ударцима, док је антихерој ове наше приче држао руке (у којима је држао телефон) у ваздуху и узмицао, јасно показујући да не жели сукоб.

Али, како су се момци окуражили непружањем отпора, Батица је елегантно спаковао телефон у џеп, а онда спаковао и оном лаком шимиком mawashi geri у плећку, а потом и у главу овом најратоборнијем.

Несрећнике је спасила полиција која је дотрчала са оближње раскрснице, док је наш Батица, алжирски притајени Реми Бонјаски из осмог арондисмана, ухватио маглу, у чему су му још једном биле од помоћи – практичне, лагане шимике.

Ова двојица су, покушавајући да сада избегну батине од полиције, почели да показују прстом ка последњем месту на којем је виђена Батичина силуета и, колико смо схватили, тврдили да им је украо телефон.

Помало запањен Батичином спремношћу, покушавао сам брзински да се присетим неке кате са тренинга каратеа из првог основне, јер, молим лепо – не би се ни Батица качио са нама да зна да имам наранџасти појас!

Ичи-Ни-Сан-Ши...

Док сам се преслишавао у себи, три припита момка су се у добром расположењу догегала до оближње станице, само пар метара од попришта тазе завршеног сукоба. Али, њихово расположење се у секунди променило...

Почели су да малтретирају једног момка на станици, а повод је био, опет ако смо добро разумели, неки кусур који овај није вратио.

После пар секунди су фокус пребацили на једног од посматрача, који се гласније смејао, па су, попут учитељице (не и њеним методама) покушали да га убеде да са свима подели шта је тачно смешно, па да се сви насмеју. 

Пошто смо скапирали да смо засели у Медисон сквер гарден француских уличних бораца, а и како је оближња јединица напустила положај, решили смо да начинимо следећи стратешки потез који води даљем напредовању – повлачење!

Кренули смо низбрдо и мимоишли се са једном јачом јединицом "корњача", и тада се догодио моменат на који сам изузетно поносан и сматрам га највећом победом коју носим из Париза.

Како никада нисам могао да се контролишем у ситуацијама у којима се не сме смејати, поготово када људи падају (знам, ужасно је); саплитање младе полицајке пред мојим носем ме ставило на озбиљан тест.

Изустио сам: "Оп...", али сам моментално саставио забринут израз лица и мачеће окице, чиме сам, вероватно, купио ову дружину да не саставе мене, а вероватно приде и Николу, ни кривог ни дужног.

Наставили смо још неколико стотина метара и сместили се на клупу поред највећег и најстрашнијег вода полиције који смо ове вечери видели. Превентивно смо се представили као новинари и кô бајаги радознало упитали кад се отвара метро, иако смо знали да има још добрих сат и по...

Упркос томе што је "термометар" на телефону показивао сасвим довољних десетак степени, унутрашњи органи су говорили да се налазимо на Пештерској висоравни. У јануару.

Док ми су нам бубрези звиждали на ветру по Јелисејским пољима, Никола је дошао на идеју како да се угрејемо – да уђемо у ноћни бус. Што пре. За било где.

Смрзавање још добрих сат и кусур времена, али на оку органа реда? Или се утоплити, и истражити чари ноћног превоза?

Ја сам био за то да ипак цвокоћемо још мало, али је Дупли Џони (два дукса, два шала, два пара чарапа) на граници хипотермије преломио...

Као коцкари са почетка текста, ми смо одлучили да одиграмо all in, али овај пут са оскудном двојком и седмицом у рукама.

La vie en noir – аутобус за Stonehearst Asylum

Како је мајстор отворио врата наше париске двојке (иде у круг), било је јасно да ово, замислите, није наша рука.

Аутобус изопштених, којем је, иако иде у круг, исходиште Stonehearst Asylum, изгледао је као аутобус који је управо изашао са сета филма Тима Бартона.

Један путник подсахарског порекла водио је срдачан и пријатан разговор са самим собом. То се дало закључити из широког осмеха и кристално белих зуба, светлијих од моје будућности.

Други се жучно свађао са прозорским стаклом, а потом му и делио ћушке отвореним дланом, док је истовремено викао и шутирао колица за пијацу, која је вуцарао са собом.

Трећи је водио битку са некаквим презачињеним пуњеним кебабом и јурио га по седишту, јер је сваки час напуштао амбалажу.

Четврти је ушао са пластичном чашом пуном пива, покушавао је да пије у кривинама, али се то, изненађујуће, није показало као добра идеја, јер је упорно завршавало на његовом дуксу. Да ова завада са пивом буде још интересантнија – он је тврдоглаво брисао руком просуто, држећи до свог достојанства, знајући да није пристојно ићи међ људе исфлекан.

Млађа група разговарала је на северноафричком језику пијане приче, док је један путник (не треба спомињати да је и он поприлично допингован), ишао кроз аутобус и њушкао (!?) људе.

Ипак, нашу пажњу купиле су три девојке, од којих једна боса Пепељугица и није баш свесна да је у аутобусу. Заправо, није свесна да је међу живима.

У једном тренутку, њен организам је пожелео да подели са остатком ове веселе екипе баш све лепе тренутке кроз које је, хронолошки, прошла пре него што је утонула у безбрижан сан.

Другарице су је испустиле, она је пала... Тачније – падала, јер је то трајало. Тело се колебало на коју ће страну – мало лево, па десно, док коначно није паркирала чело на патос ове наше згодне двојке, испраћена шармантним узвицима другарица – Oh là là! Oh là là!

Кап (у овом случају много више капи) је, изгледа, прелила чашу! Девојке су морале напоље, а као најближи месту злочина, међу крупнијима у аутобусу и као, можда, једини који је обраћао пажњу на свет око себе и није гледао само своја посла, подразумевано је било да баш ја покажем девојкама пут до излаза (читај – да је изнесем са пода напоље).

Док сам је носио, гласно сам поручио нешто Николи, нешто што не смем баш на овом месту да напишем, али нешто што му је јасно говорило да је каквоћа овог нашег bromance-a на испиту. И то оном августовском, са којег нема назад.

Девојке су ми захвалиле (ове које су, колико-толико, биле у стању да говоре), отресао сам руке – онако мајсторски, дланом о длан и вратио се на своје место у аутобусу одбачених.

Ћутке смо гледали шта је следеће у репертоару овог циркуса на точковима, али смо, опет попут оних коцкара са почетка текста, несвесно испратили крешендо и врхунац ове вожње.

На једној од станица, на половини круга који прави ова париска двојка, морали смо да пренесемо журку у други аутобус – исти као овај, само не прави паузу већ одмах наставља даље.

Екипа се распала неславно, свако на своју страну, својим путем поплочаним градима, па је само неколико нас најиздржљивијих наставило путовање.

"Л плу ж фра ту", чуо сам преко рамена нешто на француском, мислећи да је мени упућено. Окренуо сам се зачуђено, кад оно...

Мој комшија подсахарац! На истом месту као и у прошлом бусу (ctrl+c, ctrl+v), поново нас подсећа да се сјајно проводи и још једном, хвалисавац, показује најбеље зубе које сам икада видео.

Атмосфера у овом бусу је мало спласнула, пошто нова екипа није била толико инспиративна, јер је већина путника махом ишла у прву смену, али је нама у цик зоре, пријало мало затишја.

Стигли смо неким чудом на метро станицу, и док смо чекали први воз сабајле, опет сам доживео откровење – први пут сам видео човека да спава стојећи.

Никола, замотан у шалове који сведоче да је, сада већ некада давно, био на финалу Лиге шампиона, клатио се попут сапутника из моторизованог санитаријума, склопљених капака и са рукама у џеповима.

Клецај у коленима га је пробудио, а проклети делићи секунде су ме делиле од само мог, личног, Oh là là! Oh là là!

Таман кад се пробудио – добили смо "мошу" од првог воза – само је прошао кроз станицу, вероватно превозећи и нашу срећу са почетка путовања.

Ипак, брзо је стигао други воз, па смо се у њему угрејали и десетак минута маштали о топлом бусу до Le Perreux-sur-Marne и топлој постељи.

О топлом бусу смо могли само да маштамо, пошто је била недеља и табла на стајалишту каже да је први полазак са станице Château de Vincennes заказан за 6.53. Дакле, добра 52 минута се још ладимо (и фигуративно и буквално).

Мајстор је дотерао мерцедес петнаестак минута раније и да је, којим случајем, знао српски, био би свестан колико је фалило да га први путници тог дана изљубе насред станице.

Ал' не лези враже...

Утрчали смо унутра, сели у празан бус и у неверици ћутали добра два-три минута... Све док нисам рекао:

"Брате... Ај да изађемо напоље, да се угрејемо до поласка."

Адреналин је урадио своје, праснули смо у смех, иако је мајстор отворио све прозоре, као да вози деведес'петицу преко Бранковог усред августа петком поподне.

Новим, задебљаним и неуништивим слојем коже на табанима смо прегурали и тих стотинак метара до кревета, попадали од умора као домине и стигли до РЕМ фазе сна пре него што смо стигли до душека.

...