Пауновић: Мотивација и вера – формула за кров света

Вељко Пауновић већ четири године са променљивим успехом са клупе предводи Чикаго фајер, а недавно је продужио уговор на још три године. За амерички Просокер говорио је о раду у Чикагу, али и о тренерским почецима.

"Организујемо тренинг тако да се заврши на забаван начин. Организована забава, али врло дисциплинована. Важно је да се играчи осећају добро да на крају тренинга и да желе следећи дан поново да се врате. Тако радимо сваки дан до утакмице", рекао је Пауновић.

Највећи узор у животу му је отац Благоје, који је чак 44 пута играо за национални тим Југославије.

"Мој отац је био легенда. Када је завршио играчку каријеру, постао је тренер. Тако да, на неки начин, ја следим његов пут. Њему дугујем много. Он ме је обликовао, обликовао мој начин живота. Такође, доносио је одлуке за мене које су изузетно важне. Толико пута је доносио одлуке које су ми промениле живот, да сам изузетно захвалан".

Вељко је још као активан играч одлучио да жели да се бави тренерским послом.

"Већ са 26 година почео сам да размишљам о тренерском послу. Почео сам да осећам да сво искуство, све припреме које сам имао током година, желим да пренесем некоме. Још док сам био играч, добио сам тренерску Про лиценцу у Шпанији. Водио сам академију Атлетико Мадрида, као и националне тимове Србије, до 18, 19 и 20 година старости".

Са омладинцима Србије постао је шампион света на Новом Зеланду 2015. године, што је било велико изненађење у фудбалском свету.

"Мотивација је била најважнија ствар. Свако од играча био је мотивисан да постане успешан као човек, да буде професионалац као играч и то је нешто што смо бирали. Ако већ имаш прилику да будеш селектор, треба одабрати људе са којима желиш да радиш и које желиш да тренираш. То је најважније. Није било лако. Окупили смо тим за који смо од првог дана веровали да могу да постану прваци света. Узор је била генерација која је била на крову света 1987. године. Мој тренер голмана у Фајеру, Александар Сарић, био је у том тиму. Рекли смо нашим момцима да могу да победе".

Када је постао тренер, савете је тражио од Дијега Сименонеа.

"Састао сам се са њим у раној фази моје тренерске каријере. Били смо саиграчи у Атлетику. Занимало ме је како да се носим са играчима, односно њиховим различитим личностима. Рекао ми је да је играч најважнији. Треба да задобијеш поверење играча и онда можеш да радиш шта год желиш. То је био кључни савет".

Посао тренера није једноставан и подразумева константно усавршавање.

"Веома је изазовно. Гледаш много фудбала, вероватно више него икад. Али, мораш да се фокусираш на победе, на своје играче, противника... Тешко је поново гледати фудбал као ученик, али је то изузетно битно. Доста ствари учим у саобраћају у Чикагу. Слушам аудио књиге, учиш од искуснијих колега".

Трансформација из играча у тренера није нимало лака.

"Када си играч, мислиш да знаш све. А када се повучеш кажеш: 'Урадићу све што моји тренери нису и побеђиваћу и показаћу им како све треба да буде'. А, у ствари, није тако. Када постанеш тренер схватиш колико ствари заправо не знаш".