Како ће „ђускати“ Атлетик и Партизан

Атлетик Билбао је импресиван тим. Вероватно бољи тим није стигао у нашу земљу од Арсенала 2010. године. Бољем тиму, дакле, Партизан није гостовао од Арсенала 2010. године. Остати непоражен у оваквој једној утакмици биће врашки тешко.

Али црно-бели ове сезоне већ јесу урадили много тога што је претходних година деловало као апсолутно недостижно. Партизан је после пет година стигао до плеј-офа за Лигу шампиона, где је заустављен због гола примљеног на свом стадиону. Први пут је славио у Немачкој и први пут на гостовању у групној фази европског такмичења. Никада није сакупио више бодова у групној фази неког европског такмичења. Никада, као сада, није имао шест европских победа у сезони. Већ сада је стигао до већег Уефиног коефицијента него ли у сезони када је играо Лигу шампиона. На крају, победа у групној фази континенталног такмичења чекана је шест година, а онда су стигле две заредом.

У Србији, наравно, није било подједнако успешно. Коктел фрапантног недостатка среће, још фрапантнијих индивидуалних грешака и најфрапантнијег пропратног суноврата самопоуздања донела су Партизану позицију на табели у првенству која не одговара, сасвим јасно, објективном квалитету тима. Због тога је отишао Зоран Милинковић, а у Хумску стигао Љубинко Друловић. 

Шта је то урадио - тачније, променио - Љубинко Друловић откада је стигао на клупу Партизана, у смислу саме игре? Ситнице, заправо. Мање важно, дефанзивни прекид. До сада је Партизан играо зону (недовољно добра припрема исте донела је Партизану примљени гол у Букурешту против Стеауе ), сада игра човекa. Малкице важније, променио је облик тима. Променио је дистрибуцију играча у простору. Најпростије, променио је формацију. Уместо 4-3-3 система, Партизан сада стоји у 4-2-3-1 систему. Ово, иако се можда чини другачије, ипак ни на који начин није драстича промена. Постоје два 4-3-3 система у историји фудбала. Онај стари и првобитни, какав је први играо Бразил на Мундијалу у Чилеу 1962. године, настао је из 4-2-4 система, тако што се Марио Загало спуштао са левог бока и придодавао средини у којој су још били Диди и Зито. Гаринча је остајао на десном боку и формација је била асиметрична. Таква је остала, са спорадичним изузецима, све до осамдесетих година.

Модерни 4-3-3, какав се игра данас, са овим нема баш никакве везе јер припада потпуно другој фамилији формација, оној која је запљуснула фудбалски мејнстрим крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. Он је варијетет система са пет везних фудбалера, као што је то равни 4-5-1 (очигледно), 4-1-4-1, 4-3-2-1 и, наравно, 4-2-3-1. Дакле, Друловићева промена није толико значајна коликом се чини, што је и сам тренер црно-белих покушао да објасни, са не потпуним успехом.

Шта све то значи емпиријски, на терену? Формација једног тима се детерминише на основу изгледа тима без лопте. Партизан и даље има четворолинијски блок, само сада, уместо једног играча испред дефанзиваца, има двојицу. То је све. Све остало је исто и сви остали фудбалери раде, углавном, исто.

Ово је требало да буде посебно пробитачно и сврсисходно у мечу са Билбаом. Додатно физичко присуство испред задње линије требало је да значи и већу контролу над вероватно и најважнијим простором на терену - над чувеном и у Србији никада довољно спомињаном „црвеном зоном", о којој Отмар Хицфелд не престаје да говори. Централни део терена, између дефанзивне и прве линије везног реда, је територија из које потиче највише голова. Затворити њега је екстремно важно. Партизан је то сјајно радио у Европи ове сезоне, што је несумњиво један од елементарних узрока резултата које је постигао, али то није успео да понови и у мечу са Атлетиком из Билбаоа.

Као најевидентнија манифестација тог проблема јесте јако мали број добијених скокова и, још наглашеније, изразито мали број освојених других лопти током читаве утакмице. До првих лопти - центаршутева, вертикалних додавања - стизао је углавном Адуриз, фудбалер који савршено користи тело и успева са математичком одмереношћу да се углави између играча на леђима и додавања којем иде у сусрет. Онда би он спуштао ту лопту (дакле, другу лопту) саиграчима, махом Раулу Гарсији или Бењату, и тиме их стављао у креативну позицију, „отварајући" им терен. Сав притисак фудбалера Партизана био је фокусиран на дестинацију дугог паса, због чега су поменути Раул Гарсија и Бењат имали и простор и време да наместе тело, прилагоде корак и онда наставе са освајањем простора или простом циркулацијом лопте.

Чак и када би неко од фудбалера Партизана освајао лопту у ваздуху, друга лопта би опет после тога завршавала под стопалима фудбалера из Баскије, мало због недовољне чврстине, више због изостанка позиционе дисциплине у тим тренуцима. Партизан овај сегмент игре мора да подигне, односно врати тамо где је био.

Још нешто Партизан мора да, ако не потпуно предупреди, онда барем да лимитира. Фудбал је игра у којој тимови покушавају да остваре мале предности или супериорности на терену. Те ситуације им касније дозвољавају да доминирају утакмицом и касније резултатом. Постоје, мање или више, три врсте супериорнисти - нумеричка, квалитативна и позициона.

Нумеричка супериорност је вишак у одређеном делу терену или фази игре. Слободан играч, просто речено. Квалитативна супериорност је било која један на један, два на два или слична ситуација, у којој фудбалери великог квалитета играју директно против неких од можда слабијих играча супарничког тима. И на крају, позициона супериорност је принцип у коме се фудбалери екипе која напада позиционирају између дефанзивних линија противника. То најбоље раде ако је њихова колективна позициона структура у нападу таква да су играчи наслагани у различитим вертикалним и хоризонталним зонама, што онда отвара простор и линије додавања унутар формације противничког тима.

Све ово Атлетик ради врло течно и врло добро. На пример, Атлетик је сјајан у прогресији лопте из прве линије. Штопери, а посебно Лапорт, који је дошао из Француске у Шпанију као јако млад како би радио на свом техничком напретку, су врло комотни са лоптом. Али то није све. Билбао често ради оно што се зове la salida lavolpiana, односно пренос лопте у коме задњи везни улази између штопера који су претходно раширили простор. Тако настаје привремена тројка и обавезни вишак који омогућава сигуран пас, најчешће у дубину. Бекови за то време добијају прилику да оду додатно високо, што посебно добро користи Оскар де Маркос на десној страни. Микел Сан Хосе, који у свом понашању веома подсећа на Хавија Мартинеса (Хави Мартинес Лајт), је тај који се спушта много чешће од Бењата.

Партизан ће морати да сузбије ове предности Атлетика, које делују мале али, наслагане на гомилу, досежу доста високо - барем до два постигнута гола у Београду.

Црно-бели ће, више него ишта друго заиста, морати да буду компактни. Вертикална компактност (размак између првог нападача и последњег дефанзиваца) и хоризонтална компактност (размак између најудаљенијих играча на обе стране тима) морају да буду такве да подржавају густину. Екипа Љубинка Друловића ће тако заузимати мањи простор, али ће зато имати много већу контролу над оним простором који је заправо важан. Компактност повећава број веза међу дефанзивним фудбалерима и лимитира могућност да буду изоловани. Такође, могућност за пенетративна додавања ривала се драстично смањује због малог растојања међу линијама .

Компактност се најлакше постиже такозваном позиционо оријентисаном зонском одбраном. Имамо четири оријентира код зонске одбране у фудбалу, а која је дефинисао Ариго Саки - лопта, противник, простор и саиграч. У овој варијанти играчи највећим делом усмеравају своја кретања управо према саиграчима. Тако настаје затворени блок, који се униформно помера заједно са лоптом. Ово делује помало пасивно и лењо, приступ лопти и прилика за пресинг се чекају уместо што се траже, али је контрола над простором изванредна.

И, више и важније од свега, компактност је противотров за контрапресинг Атлетика, којим Баскијци енормном брзином рециклирају посед. Контрапресинг (или gegenpressing) је пресинг који се врши одмах пошто се изгуби лопта.

И опет, постоји више врста гегенпресинга (четири, тачније), али у природи су они скоро увек мешавине. Тако играчи Атлетика притискају изгубљену лопту, простор око ње, чувају потенцијална решења за додавање и саме линије додавања. То раде у предивној синхронизацији и са идеалним степеном агресивности, па тако можете видети Де Маркоса и Лапорта како покушавају да поврате лопту десетинама метара далеко од својих номиналних позиција.

Поставка тима у одбрани преноси се на остале фазе игре. Када се лопта освоји, тренутне локације фудбалера постају стартне позиције за иницирање контранапада. Када је одбрана компактна у тренутку промене поседа, налази се у много бољој позицији да се одупре контрапресингу због лакшег развијања комбинација међу већим бројем играча у непосредној близини.

Што се тиче самог пресинга, у Београду углавном високог, ређе средњег, и ту су, није тешко наслутити, Los Leones импресивни. Партизан је имао огромних проблема да извуче лопту из последње линије, због чега су се многи напади српског шампиона завршавали испуцавањима Живка Живковића.

Увек савршено постављени да створе притисак и појуре у освајање лопте, фудбалери Атлетика чекају уобичајене пресинг окидаче - играч Партизана прима лопту окренут свом голу, лош или лошији пас, играч прима лопту близу аут линије, само извођење аута, играч у црно-белом издвојен од остатка нападачке структуре и тако без очигледних решења за лак пас. Када се нека од ових ситуација догоди, Атлетик креће у јуриш у чопору и само га секунде деле од преузимања лопте. Атлетик је у Београду пропустио само оне окидаче које је желео, у тренуцима, у другом полувремену пре свега, када се са намером спуштао нешто ниже и постајао инертнији.

Атлетик игра у формацији која је негде између 4-2-3-1 и 4-1-4-1, с обзиром да се Бењат придодаје јако високо. Он је, иначе и уз дужно поштовање осталим фудбалерима овог одличног тима, понајбољи фудбалер у саставу. Зауставити њега, па можда и неком ситуационом одбраном човек-човека, било би јако важно.

Партизан је у Београду играо без седам фудбалера. У међувремену су се вратили Балажиц, Субић, Бабовић, Умару и, напослетку, Јевтовић. Брашанац и Саша Илић се још увек нису довољно опоравили, а повредили су се и Андрија Живковић и Фабрисио.

Брашанац и Јевтовић су развили одличан однос за ових пар месеци које играју заједно, иако, јасно, нису играли један поред другог. Њихов појединачни скуп особина је врло комплементаран и Партизан јако много добија са обојицом (здравим) на терену. У Аугзбургу, рецимо, збирно су направили једну грешку у додавању током читавог меча и тако сваки посед црно-белих чинили смисленијим.

Без Брашанца, а са Немањом Петровићем на месту задњег везног, не мења се превише. Петровић је фудбалер који је врло спретан технички и има одличну селекцију решења, а у Јевтовићу добија стабилност која му дозвољава да се додатно размаше и своја кретања учини слободнијим.

Испред њих биће Стефан Бабовић. Од тога колико ће тачно бити испред пара задњих везних фудбалера може да зависи и исход утакмице. Формација 4-2-3-1 има једну своју варијацију, у којој средњи фудбалер од три (вероватно га знате под именом плејмејкер) силази нешто ниже. Ова 4-2-1-3 формација има ту предност да је trequartista ближе својим задњим везним фудбалерима, а даље противничким, што му гарантује већу заштиту и више времена са лоптом. Такође, веће су шансе да ту лопту прими окренут голу ривала, или макар да има простор потребан да се ка голу окрене. Уз то, по дефиницији, укључивање задњих везних фудбалера у нападачку акцију је у овом случају много лакше, а сви до једног играча црно-белих на тој позицији имају врло природну способност са лоптом коју ваља користити. Први погодак Партизана против Аугзбурга (Јевтовић-Бабовић-Живковић) показује ефективност описане околности.

Међутим, постоји озбиљна опасност у оваквим ситуацијама да се Бабовић превише спусти и тако загуши постојеће линије додавања, чиме би избацио из игре задње везне фудбалере и практично разбио сопствени тим на пола. Капитен Партизана иначе има проблем са донекле „дивљим" кретањима и то је нешто о чему ће морати посебно да води рачуна.

Повучени офанзивни везиста има важан ефекат и на два крилна фудбалера. Уместо да су обавезни да остану крај линије како не би претрпавали простор централног играча, могу чешће да улазе унутра, у леви и десни полупростор.

То их одвлачи од бекова ривала, а отвара простор сопственим, који би са два задња везна у саставу морали да буду слободнији у нападачким акцијама. Још важније, ова потенцијална ужа формација је идеална за нападе у офанзивној транзицији - контранападе другим речима, какве ће Партизан вероватно чешће користити.

Разлог за то је чињеница да нападачка ширина у фудбалу, иако један од најважнијих офанзивних аспеката, није апсолутна већ релативна. Тим не мора да се простире од аут-линије до аут-линије, већ је довољно да буде тек толико широк да развуче одбрану ривала. Са одбраном лишеном дела људства, која се сама налази у дефанзивној транзицији и која није формирана, размак између два полупростора ће готово увек бити адекватан. Контранапад је успешнији када је узак јер се не расипа, додавања су краћа, самим тим прецизнија и бржа. Абубакар Умару и Ален Стевановић итекако имају квалитет да неку од тих ситуација препознају и на крају и искористе. Опција са утакмице у Аугзбургу, са Абубакаром у централном делу напада, такође делује примамљиво и као решење у овом мечу. Још примамљивије би деловала, свакако, да је и Андрија Живковић способан да игра.

Дефанзивна линија Партизана мораће посебну пажњу да обрати на две ствари, суштински повезане. Прва је интелигентно кретање Адуриза, током којег се он извлачи из центра и напада простор између централних бекова и бекова. Друга су дијагонална додавања Лапорта. Опасност синергије ова два сегмента лако је видети на овом примеру.

Дијагонална додавања су толико важна у фудбалу јер спајају оно најбоље од вертикалних и хоризонталних додавања - освајање простора и промену угла напада. Дефанзивни фудбалери морају да праве компликованија кретања како би им се прилагодили и шансе за грешку су веће. Уз то, дијагонални пас, дакле пас из ћошка у ћошак, најдужи је пас у било ком простору. Због тога су одбране, чак и ако стоје ниско и ако су својом компактношћу стесале простор, рањиве. Могу да решавају кратка додавања и уобичајене промене страна, као и очигледне центаршутеве, али увек постоји део терена на коме су немоћни, а који је доступан дијагоналном додавању. Велики је, заиста, посао пред дефанзивном линијом Партизана.

Велики посао, на крају, је пред свим фудбалерима нашег тима. Атлетик већ седмицама игра јако квалитетно. Прошлог викенда су савладали убедљиво Бетис у Севиљи, а на тој утакмици су чак 23 пута шутнули на гол. Јасно, чак и ако Партизан буде поражен у Шпанији, његове европске аспирације ни на који начин неће бити компромитоване. И даље ће имати веома лепу прилику да стигне до нокаут фазе Лиге Европе. Али колико би све то слађе било када би било гарнирано једним позитивним резултатом са једне овакве утакмице...