Профил репрезентације Португала, или ко чека "орлове" у Лисабону

Селекција Португала је први пут на Европско првенство отишла 1984. године. Дакле, чекали су дуго, имајући у виду да се најбољи европски тимови такмиче у различитим форматима од 1960. године. Стигли су до полуфинала, када их је зауставила Француска Платинија, Тигане и Жиреса, каснији победник турнира, савладавши их са 3:2 у једној од занимљивијих утакмица којим нас је континентални шампионат обрадовао.

Пре тога, Португал је 1966. године, ношен вољом и умећем „црног пантера" Еузебија, стигао до полуфинала Мундијала у Енглеској. Тамо је од њега бољи био домаћин, односно још један победник. Међутим, Португал је у мечу за треће место био бољи од Совјетског Савеза (за који је гол постигао Едуард Малофејев, касније легендарни тренер, најпознатији по романтичном приступу и успеху у Динаму из Минска).

Португал у неким данашњим обрисима, односно Португал као редовни учесник великих такмичења, и фаворит или фаворит из сенке (опет те фразе) на истим, није постојао пре 1996. године. Тада је порасла генерација са Руијом Коштом, Луисом Фигом, Фернандом Коутом и Витором Баијом, између осталих. Кажемо порасла, јер је реч о онима који су знани и као „златна генерација", односно двоструки узастопни прваци света за играче до 20 година.

Ипак, успех из млађих категорија никада није, макар не у жељеној потпуности, трансферован и у сениорској конкуренцији. Било је ту неких полуфинала, једно врло болно финале, али „златна генерација", а ни она после ње, предвођена Кристијаном Роналдом од свих људи, није успела да заправо освоји злато.

Није тешко наслутити, Кристијано Роналдо је центар игре Португала и свих њених стремљења и данас, и то ће сасвим сигурно бити докле год буде био део националног тима.

Његово присуство у тиму је бескрајно значајно без дилеме, али не мора да буде у потпуности позитивно. Као и сви играчи највише класе, он привлачи много пажње, што неумитно отвара простор његовим саиграчима. Такође, противник, ма ко он био, никада се неће усудити да изађе превише високо против екипе која у свом саставу има овог фудбалера са Мадеире, јер му то може креирати простор који ће он, будите сигурни, знати да искористи.

Али, док све ово користи селекцији Португала, чињеница стоји да екипе које превише зависе од једног фудбалера умеју да буду једнодимензионалне, релативно лако читљиве. Ако састав има један извор креативности, посебно у завршној трећини терена, уз адекватан тактички приступ није га тешко зауставити или пацификовати. И на крају, није мали број инстанци у којима се Роналдови саиграчи осећају обавезним да одиграју лопту баш њему, иако су они сами, или неки други играч у њиховом дресу, у бољој позицији. Реал Мадрид је проћердао силне прилике ове и неких претходниох сезона баш из тог разлога.

Оно што је извесно јесте да Португал нема нападача, или барем нема изразито квалитетног нападача. Због тога вероватно неће ни играти против Србије са конвенционалним шпицем, иако је Елдер Постига био у тиму у победи над Јерменијом средином новембра. У крајњој линији, овај концепт није стран у Португалу, јер је Карлос Кеирош један од пионира играња без нападача у тиму. Тај концепт је и донео у Манчестер јунајтед када је стигао на Олд трафорд 2004. године.

Треба очекивати на крају, а наводи у португалској штампи то потврђују, да ће најистуренији бити Кристијано Роналдо.

Селектор Фернандо Сантош је по природи мало опрезнији (био је селектор Грчке, то нешто говори), и од самог почетка се чинило да његова схватања не одговарају потпуно фудбалском сензибилитету у Португалу.

У мечу са „орловима" можемо очекивати да ће свој тим поставити у 4-3-1-2 формацији, односно популарном „ромбу". Поред Роналда ће највероватније бити Нани, који игра сјајан фудбал откако се вратио у Спортинг. Толико му је лепо у домовини, да је, према наводима, чак одбио да се врати у Јунајтед са позајмице пре времена.

Иза њих, као trequartista, стоји Дани, фудбалер који већ годинама игра у Русији, а то ради јако добро. Он није неко ко се креће превише, или барем то није сада када има 32 године, али је врло мек са лоптом у ногама, а селекција решења му је вероватно најбоља у овом тиму.

Тијаго је очигледни избор на позицији задњег везног, иако му је конкуренција све бољи Вилијам Карваљо. Говоримо о фудбалеру врло изражених техничких карактеристика, али и фудбалеру који је врло дисциплинован, позиционо свестан и спреман да се недвосмислено подреди тиму. Никакав другачији и не може да буде, казаће можда неко, када игра у тиму Дијега Симеонеа.

Carrilero са десне стране, односно везни фудбалер који ће шпартати десно од Тијага, биће Жоао Мутињо. Фудбалер Монака има врло лепу ногу и чист ударац. Прекиди су његов ресор, осим, разуме се, када Роналдо жели да их изводи. Мутињо је један од најважнијих играча овог тима, и његов евентуални слабији дан би могао да буде врло важан за Србију.

Лево ће играти Елисеу или, зачудо, Коентрао. Какав год случај буде био, овај други ће играти на позицији левог бека. Они ће бити задужени да надоместе вечити проблем 4-3-1-2 система, његову фабричку грешку, а то је ширина у фази напада.

Пепе и Карваљо би требало да буду два штопера. Обојица задњој линији дају неопходну чврстину, али и, често занемарену, способност давања мирног првог паса, који даје тон целом нападу.

На десни бок ће Босингва (вероватније) или Седрик Соареш, млади фудбалер Спортинга. Босингва се налази у оној последњој фази своје каријере, и тренутно игра у турском Трабзонспору. Он није толико поуздан када ситуација од њега захтева упад у завршну трећину терена и стварање вишка, али треба га очекивати у једном офанзивнијем својству, посебно ако имамо у виду да је испред њега Мутињо, фудбалер који ће, природно, своје место тражити више у средини терена.

На голу је Руи Патрисио, чувар мреже врло израженог рефлекса и прави shot stopper. Он је, такође, и велики линијаш, односно голман који неће увек изаћи на центаршут. Када се одлучи да то уради, десиће му се понекад да подлети под лопту, што ствара познати ефекат „пресецања лијане". Још важније, ствара и прилику за ривала, у управо су прекиди један од основних начина на који Србија може да угрози Португалце.

Утакмицу, и начин на који јој тимови приступају, одређују амбиције. За Србију знамо - она мора да нападне и да се труди да постигне гол. Бод(ови) су неопходни, очигледније не може бити. Португал, на другој страни, такође улази са врло наглашеним резултатским тежњама у овај сусрет, иако у њиховом случају он није стриктно повезан са врло непријатним положајем на табели у којем се налазе, као што је то случај са српским тимом.

Када је тако, а када играју тимови код којих не постоји превелики диспаритет квалитета, круцијална је способност да се одржи дефанзивна компактност током свих 90 или већ колико минута. И, наравно, шансе. Србија мора да искористи шансе пред голом ривала у овој утакмици, јер је тешко замислити да ће их бити превише.