Најлуђа дружина енглеског фудбала

У доба модерног фудбала и данашњих фудбалских звезда навијачи повремено жале за старим временима када је фудбал још увек био игра а не бизнис. Екипа Вимблдона (данашњи Милтон Кинс Донс), која се у елитној енглеској лиги такмичила осамдесетих и деведесетих година прошлог века, вероватно је била најнеобичнији тим икада састављен на Острву.

Генерација која је оличавала овај период била је састављена од невероватних појединаца предвођених Винијем Џонсом, Денисом Вајсом, Џоном Фашануом и Лоријем Санчезом и голманом Дејвом Бесантом који су заједно са осталим саиграчима били познати под надимком „луда дружина". За оснивача ове „дружине" сматра се Вејли Доунс који је до 1988. године наступао за Вимблдон.

Надимак „Луда дружина" екипа је добила због начина игре и понашања, односно опуштене атмосфере и шала који су играчи једни другима подметали, али и жестоке и оштре игре на терену. Игра Вимблдона није била софистицирана (неки фудбалски ескперти су рекли и ружна за око) чак и за тај период, али је била довољно ефикасна да се овај клуб више од деценије такмичи у врху енглеског фудбала. Ова екипа је често била мета подсмеха тренера и новинара што је код играча учврстило тимски дух и став „сами против свих", што се пренело на навијаче и управу клуба.

Лични печат игри Вимблдона давали су играчи који су на терену демонстрирали „есктремни мачизам". Предвођени пре свега Винијем Џонсом, сви фудбалери ове лондонске екипе играли су тврдо, оштро, са великим бројем фаулова, без респекта према било коме. Таквим начином игре су малтретирали и застрашивали противнике.

Многи жестоки стартови из тог времена данас би донели не само искључење, већ и суспензију на више мечева, али крајем прошлог века били су нормални за острвски начин фудбала, а посебно за игру „Луде дружине". Оваквим начином игре Вимблдон би застрашио противника који је гледао да избегне физичке обрачуне на терену. Због свега наведеног Вимблдон је важио за тврду екипу коју је веома тешко победити.

Легендарни енглески нападач Гери Линикер једном је рекао да је игру Вимблдона добро гледати само путем телефакса.

Највеће успехе овај клуб је постизао у периоду од краја осамдесетих до краја деведесетих година прошлог века. Вимблдон је 1988. године, на опште изненађење освојио ФА Куп савладавши у финалу Ливерпул са 1:0. У наредних десет година екипа је ушла у Прву дивизију (касније Премијер лигу) где су редовно завршавали у горњем делу табеле.

За једног од мотиватора „Луде дружине" сматра се голман Дејв Бесант првих десет година своје каријере провео у Вимблдону. Оно по чему је Бесант остао познат је одбрањени пенал у финалу ФА Купа 1988. године против Ливерпула, што је први одбрањени пенал у у историји тог такмичења. Бесант је остао препознтљив по томе што је могао лопту да испуца делеко на противничку половину што је савршено одговорало стилу игре Вимблдона, где је ова екипа често прескакала средину и тиме надокнађивала мањак квалитета у везном реду. Бесант је најзаслужнији и за снажан тимски дух који је више од деценије красио ову екипу.

Заштитно лице Вимблдона био је ипак Вини Џонс. Велшки интернационалац на терену уливао је страх у противничке фудбалере. Осим што је био предводник екипе, Џонс је на терену водио бескомпромисну битку. Како је играо, најбоље говори податак да је током каријере чак 12 пута искључен, и то у доба када су се толерисали много оштрији фаулови него данас. Једини фудбалер који је више пута искључиван од Џонса је Рој Кин. Велшки фудбалер ипак држи рекорд као играч који је најврже добио јавну опомену. Он је, док је још носио дрес Челсија, на мечу против Шефилда жути картон добио после само три секунде када је „покосио" Денија Вајтхауса.

Фотографија из 1987. године на којој се види како хвата Пола Гаскоња за међуножје и данас важи за једну од најконтроверзнијих у историји фудбала. Иако је често био критикован, Џонс никада није мењао оштар начин игре. Користећи комбинацију вербалног, физичког и психичког застрашивања, Џонс је заиста плашио противничке фудбалере.

У екипи у којој су доминирали крупни фудбалери, 168 центиметара високи Денис Вајс је изгледао сићушно. На први поглед Вајс није имао шта да тражи у начину игре Вимблдона који је испуцавањима голмана и бекова прескакао средину терена, али за разлику од већине саиграча, Вајс је заиста знао нешто да уради са лоптом и у приликама када ју је имао у ногама знао је да буде опасан. Агресиван начин игре и пргава нарав одликовале су Дениса Вајса чији је такмичарски дух заразно утицао и на остатак екипе. Шта су други мислили о њему најбоље говори коментар једног противничког играча који је после меча за Вајса рекао да је „прљаво мало г..но". Исту страст према игри Вајс је показивао и касније када је наступао и за Челси, Лестер, Милвол, Саутемптон и Ковентри. Овај играч је упловио и у тренерске воде а највећи успех постигао је са Милволом са којим је 2004. године дошао до финала ФА Купа, где су поражени од Манчестер Јунајтеда.

Џон Фашану се савршено уклупио у стил игре и атмосферу у свлачионици Вимблдона. Овај играч, љубитељ борилачких вештина, важио је за веома агресивног фудбалера који је срљао у жестоке дуеле. Не могу се пребројати сломљене јагодичне кости, аркаде, расекотине и подливи које је овај играч лактовима остављао као успомену на лицима противника.

У сезони 1993/94. Фашану је у судару Герију Мабуту из Тотенхема сломио главу и тешко повредио очну јабучицу. И поред свих фајтерских квалитета, за Вимблдон овај играч је на 276 утакмица постигао 107 голова. Фашану је након фудбалске каријере поново дошао у центар јавности када се одрекао рођеног брата Џастина који је признао да је геј. Након што је Џастин извршио самоубиство Џон се покајао што није био ту да подржи брата.

Један од носилаца „Луде дружине" који је донео највише радости навијачима Вимблдона је Лори Санчез. Санчез је са два гола постао бесмртан у очима навијача Вимблдона. Први легендарни погодак пао је на мечу против Хадерсфилда у мају 1986. године након којег је Вимблдон изборио пласман у прву лигу. Још битнији погодак Фашану је постигао на сад већ легендарном мечу против Ливерпула у финалу ФА Купа 1988. године који је донео трофеј Вимблдону. Та победа Вимблдона над Ливерпулом сматра се једним од највећих изненађења у историји енглеског фудбала.

„Луда дружина" осипала се од средине деведесетих, а како су легендарни играчи напуштали клуб, и Вимблдон је тонуо на табели. У мају 2000. године, након 12 сезона у елитном такмичењу, Вимблдон је коначно испао у другу лигу, а касније и у ниже рангове такмичења.

На Острву се више није појавила екипа слична „Лудој дружини", а имајући у виду у ком се правцу се развија модерни фудбал, тешко да ће се икада и појавити.